Vaspitanje za zrelost : Predavanja i razgovori sa Hellmutom Beckerom 1959–1969.

Devarvarizacija čovečanstva je neposredni preduslov preživljavanja. Tome mora da služi škola, ma koliko njeno područje i njene mogućnosti bili ograničeni, a za to joj je potrebno oslobađanje od tabua pod čijim pritiskom se reprodukuje varvarstvo. Patos današnje škole, njena moralna zbilja jeste da usred postojećeg stanja samo ona, ako je toga svesna, može neposredno da radi na devarvarizaciji čovečanstva. Kad kažem varvarstvo ne mislim na Beatlese, mada njihov kult spada tu, nego na ono krajnje: suludu predrasudu, ugnjetavanje, genocid i torturu; o tome ne sme biti dvoumljenja. U svetu kako on trenutno izgleda, u kome barem privremeno na vidiku nema dalekosežnijih mogućnosti, pre svega je na školi da se tome suprotstavi. Zbog toga je, uprkos svim teoretsko-društvenim protivargumentima, izuzetno važno za društvo da škola ispunjava svoj zadatak i u tome pomogne, da postane svesna sudbonosnog nasleđa predstava kojima je opterećena.

Tabui učiteljskog poziva (1965)

Ta slika strogog vaspitanja, u koju možda mnogi ne razmišljajući veruju, potpuno je naopaka. Predstava da se muškost sastoji u tome da se podnese što je moguće više, odavno je postala lažna slika mazohizma koji se – kako je psihologija objasnila – vrlo lako udružuje sa sadizmom. Hvaljena čvrstina koju vaspitanjem treba steći, znači jednostavno ravnodušnost prema bolu. Pritom se čak i ne pravi stroga razlika između svog i tuđeg bola. Ko je strog prema sebi, stiče pravo da bude strog i prema drugima i sveti se za bol koji je osećao, a nije smeo da pokaže, koji je morao da potisne. Čovek mora postati svestan tog mehanizma, isto kao što se mora zahtevati vaspitanje koje neće, kao nekada, još nagrađivati bol i sposobnost da se izdrži bol. Drugim rečima: vaspitanje bi moralo za ozbiljno da uzme misao koja filozofiji nikako nije strana: da ne valja potiskivati strah. Kada se strah ne potiskuje, kada čovek sebi dopusti da oseća onoliko straha koliko ga ova realnost zaslužuje, verovatno će upravo tako nestati mnogo od onog razarajućeg efekta nesvesnog i potisnutog straha.

Vaspitanje nakon Auschwitza (1966)

Vaspitanje za zrelost Theodora Adorna (1903–1969) sadrži predavanja i razgovore, mahom o obrazovanju, vaspitanju i televiziji, koji su emitovani na radio-stanici Hessischer Rundfunk od 1959. do 1969. godine. Oni pokazuju jednog „drugog“ Adorna koji se razlikuje od onog iz većine njegovih knjiga: ovde deluje neposrednije, komunikativnije i razumljivije. Takođe, ovi tekstovi navode čitaoca, kao nekada slušaoca, da razmišlja s njim i, najzad, da razmišlja sam.