Savijanja : četiri varijacije na Anrija Salu Peter Sendi

Knjiga se bavi stvaralaštvom albansko-francuskog umetnika Anrija Sale, ističući ključnu ulogu koju igraju muzika i zvuk u njegovim čulnim instalacijama. Peter Sendi, autor ova četiri eseja, oslanja se na ponuđeno čulno iskustvo u radovima Anrija Sale, kako bi istražio poroznost veza između slike i zvuka, i njihov odnos sa prostorom, istorijom i vremenom.

Od 1990-ih, stvaralaštvo umetnika Anrija Sale proširilo se na širok raspon medija, uključujući video, fotografiju, instalacije i, odnedavno, crtež i skulpturu. Njegovi radovi istražuju granice između slike i zvuka s ciljem generisanja pažljivo sklopljenih temporalnosti koje se međusobno preklapaju. Kroz novi oblik jezika, njegov rad otvara mnoštvo perspektiva i interpretacija, spajajući prošlost, sadašnjost i budućnost. Budući da umetnik veliku važnost pridaje svetlu, zvuku i scenografiji, njegovi su radovi često predstavljeni u imerzivnim prostorima koji stimuliraju naša čula i stvaraju vezu između tela i arhitekture.

Knjiga je originalno objavljena povodom izložbe Anri Sala: Le Temps coudé, održane 2019. u Muzeju moderne umetnosti u Luksemburgu.

Peter Sendi je francuski filozof i muzikolog, predavač na Univerzitetu Paris Nanterre, profesor komparativne književnosti i humanistike na Univerzitetu Brown i savetnik Pariške filharmonije.

U svom radu se prvobitno bavio autorskim pravima i piraterijom, i pitanjem ko ima „pravo na muziku“. U svom pristupu aproprijaciji muzike interesuje se za arheologiju politike i ideologije koje utiču na aparatus kopirajta i autorskih prava. Kroz političke uloge ovakvog pristupa slušanju, dolazi do koncepta panakustične paradigme u kojoj razrađuje Fukoov Panoptikon i Delezovu analizu „društva kontrole“. Nakon istraživanja fenomena hit pesama i komodifikacije psihe, sve više se okreće izučavanju vizuelnog, posebno usmeren ka apokaliptičnim filmovima u kojima traga za podudarnostima između „kraja filma“ i „kraja sveta“ dolazeći do zaključka, koji ne samo da je oličenje onoga što Žan-Lik Nansi zove „kinosvet“ (cinémonde), već i ukazuje na to da „ne postoji ništa izvan filma“. Na toj liniji, fokusira se na Delezovu Sliku-vreme i predlaže „slikonomski“ pristup vidljivom i njegovim komodifikujućim prožimanjima.

U njegove značajnije knjige spadaju: Écoute, une histoire de nos oreilles (2001), Membres fantômes. Des corps musiciens (2002), Sur écoute. Esthétique de l’espionnage (2007), Tubes. La philosophie dans le juke-box (2008), Kant chez les extraterrestres. Philosofictions cosmopolitiques (2011), L’Apocalypse-cinéma. 2012 et autres fins du monde (2012).