Sama

Sama, novi roman Bore Ćosića, autoportret jedne žene, nešto je kraći od finala Džojsovog Uliksa. . . Ovaj lavirint u kome je mnogo duhova iz književnosti vodi nas stalno u nepoznato, sve dalje i dalje, i kao neka je himna životu…

„Kad bi mi neko ponudio da idem ili u zoološki vrt ili u operu, ne bih uopšte umela da se odlučim. Tamo su rešetke, ovamo je gvozdena zavesa, tamo urla gorila na sav glas, ovde jedna vrlo debela pevačica zavija svoju ariju, tamo su majmuni, ovde su balerine, ko bi znao gde je bolje! A inače, dovoljno je tog pozorišta i po ulicama, videli smo već kako prolaznici vrlo dobro glume da su prolaznici, putnici u tramvaju predstavljaju putnike u tramvaju, a tek u bioskopu! Pa oni gledaoci tamo ionako gledaju glumce koji glume na filmu, zato valjda imaju prava da i sami predstavljaju gledaoce u toj  sali!. . .“ Kako mi samo ovo nije već ranije palo na pamet da sve o čemu govorim kao da se odigrava na nekom filmu, zahvaljujući tome da mogu sedeti u svom vlastitom bioskopu, makar i u poslednjem redu. . .“