Povremena poput vikend-naselja

Već u konceptu svoje knjige, Maša Seničić nagoveštava sukob čoveka sa pravilima i principima savremenog sveta. Postavljajući punkt na svako odredište svojih intimnih preobražaja, junakinja ovih pesama iscrtava svoj odnos sa urbanim, napuštenim i zaboravljenim prostorima, suprotstavljajući im slike željenog sveta, preispitujući zadate pozicije. Povremena poput vikend-naselja, ova poetska mapa, daje putokaze za traženje delova koji nedostaju.

ova tri pojma jedna su smrt

nežnija polovina eksplozije

mesecima treperim; budim se kao poludinamit u srcu grada i znam da se spolja nikada ništa neće desiti. bes i olakšanje dva su sprata zgrade koju se spremam da dignem u vazduh.

sklupčana zato, i mirna, stojim u dnu placa gde je trebalo položiti psa. pod zemljom, u kojoj je jednom nikao paradajz, ponavljam: telo ionako ne postoji, telo je prašina, telo je samo performativna manifestacija bića.

u iznajmljenom stanu nemam rernu pa u nju nije moguće

smestiti glavu. vaspitanjem odbacujem nepromišljenost: tragedija

pripada pesnicima – od mene se očekuje postupak suptilan, razborit i

praktičan;

pa ipak, moje su šape prljave od zemlje, preterano suve,

od drveta neobradivog, od nerashlađenog vina. u priželjkivanju praska uspešno dočekujem samo svitanje, a to je postalo nepodnošljivo.