Netko bješe Strahinjiću bane : o jednom savršenom junaku

Od kad je ‒ pre puna dva veka ‒ prešla iz usmene u pisanu književnost, pesma „Banović Strahinja” neprekidno predstavlja određenu zagonetku za tumače i čitaoce i, da parafraziram Frojda, izaziva izvesnu nelagodu u kulturi.
Kako to da se u jednoj pesmi nepismenih, varvarskih Balkanaca promovišu najviši etički ideali velikodušnosti i praštanja?, pitaju se Gete i vajmarska gospoda još 1827. godine, a sam veliki vojvoda Karl Avgust smatra kako mora da je, u skladu ”sa srpskom naravi”, pesma izvorno imala surovi završetak, koji je humani nemački prevodilac izmenio u ovakav plemeniti ”nemačko-teatralni kraj”.
Đorđu Miletiću još 1865. godine smeta kako je narodni pevač predstavio Strahinjinu ljubu: Moramo pevca malo osuditi, kaže on, jer žena onakve slavne loze, koja ima onako slavna junaka za muža, ne može za onako kratko vreme svoga muža pregoreti, i drugome se privoleti, pa još kome? ‒ Turčinu, podvlači on rezignirano.
Da li je moguće da se u ovoj pesmi kritikuje srpska srednjovekovna vlastela, a Jugovići i Jug-Bogdan prikazuju kao kukavice?, pitaju se i učesnici polemike 1935. godine ‒ ondašnji intelektualni cvet Beograda ‒ polemike koju je jedan od učesnika prikladno nazvao „malim građanskim ratom u pitomoj Šumadiji”.
Kako to, pitao se vodeći istoričar književnosti Jovan Deretić, da isti pesnik ‒ stari guslar Milija iz okoline crnogorskog Kolašina od kog je Vuk zapisao ovu i još tri pesme ‒ dok u jednoj pesmi ljubi oprašta neveru, u drugoj (Sestra Leke kapetana) ženu za mnogo manji greh brutalno kažnjava?
Kako je moguće da u društvu u kom vladaju krute patrijarhalne norme preljubnica ne bude kažnjena za svoj greh?, pita se i akademik Petar Džadžić, i nakon razmetanja brojnih paralela dodaje: Koji god glas oslušnuli, onaj sa Istoka ili onaj sa Zapada, kraj je jedan: preljubnicu koja se, po pravilu, pretvara u napasnicu, kažnjavaju. Slično je, pre stotinak godina, tvrdio i Ivan Dimitrijević: Puno je naših narodnih pesama u kojima pesnik opeva tragediju bračne preljube, sve se one završavaju kaznom, teškom, krvavom, često vrlo grubom kaznom neverne žene. Ovo je jedina pesma u kojoj je prevareni muž oprostio nevernoj ženi […] U tome i jeste zagonetka o Strahiniću, itd.
Odgonetanje tih zagonetaqka i objašnjenje tih nelagoda koje „Banović Strahinja” izaziva u različitim kulturnim kontekstima predmet je ove knjige. Kako ću pokazati, vajmarska polemika zadire u samu suštinu Geteovog potcenjivanja usmene narodne epike iz ugla neoklasicističkog uverenja u neophodnost klasičnog obrazovanja za razvoj humanosti, a izvesna arogancija vajmarskih pobornika prosvećenog apsolutizma dolazi, držim, od nagona za samoodržanje ‒ naime, ako se plemenitost može postići i bez intelektualaca koji prosveštavaju vladaoca, kakav je onda njihov raison d’être na vajmarskom dvoru? (iz autorovog Predgovora)

Aleksandar Pavlović (Loznica, 1976) diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorat na temu usmene tradicije Balkana odbranio je 2012. na Univerzitetu u Notingemu. Objavio je knjige Epika i politika (Biblioteka XX vek, 2014) i Imaginarni Albanac (IFDT, 2019); izdanje na albanskom: Shqiptari imagjinar, Pristhina: Qendra Multimedia, 2022, i bio urednik zbornika za Kosovo ‒ Srbija: drugačiji pristup (IFDT, Beograd / Musine Kokalari Institut, Priština 2022), Rethinking Serbian-Albanian Relations: Figuiring out the Enemy (New York: Routledge 2019), Politics of Enmity (Beograd: IFDT / Donat Graf, 2018) i Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa (Beton / IFDT: Beograd, 2015; albansko izdanje: Figura e armikut: ripërfytyrimi i marrëd-hënieve shqiptaro-serbe). Zaposlen je na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Beograda.