Homer, Ilijada

Homerova Ilijada nastavlja da peva iz vekovnih dubina. U njoj je opevan pedeset jedan dan poslednje godine jednog rata, dugog čitavu deceniju, u kojem je Troja napokon poražena i razorena. Ona peva o bogovima, ljudima i junacima, koje pamtimo u njihovim srdžbama i njihovim žudnjama, u odvažnosti i dovitljivosti, u osveti i samilosti, unutar granica jednog večnog bojišta. Rukovođen idejom da prilagodi tekst za javno čitanje, Alesandro Bariko ponovo iščitava i ispisuje Homerovu Ilijadu, kao da treba njoj da se vratimo, njoj i Homeru, kako bismo sagledali jedan od najveličanstvenijih trenutaka naše sudbine. Montirajući originalni tekst, Bariko stvara horsku kompoziciju za dvadeset jedan glas (poslednji je Demodokov, aeda koji peva o padu Troje); Homerovi likovi pozvani su na scenu – bogovi su ostavljeni u pozadini – kako bi, glasom koji nam je blizak, ispripovedali svoju priču o strasti i krvi, svoj veliki rat, svoju veliku avanturu.