Gola molitva

Gola molitva kao književno delo predstavlja neobično interesantan spoj drevnog žanra molitve i poeme. Ovaj pesnički postupak obezbedio je da se delo odlikuje izvanrednom dinamičnošću i jednim gotovo neprekinutim ritmom koji se nameće pri čitanju. U potrazi za adekvatnim postupkom koji bi iskazao najsloženije religiozno-filosofske teme, pesnik se koristi nasleđem kategorije teksta apsurda, razbijajući logiku rečenice, pretačući se iz jednog lica u drugo, u zapovedne iskaze, a na trenutke upotrebljava izreke, ustaljene obrte, ponavljanja, refrene, da bi zatim opet usledile celine, sastavljene od samo jedne reči. To, međutim, maksimalno ističe višeznačnost svake upotrebljene reči i dinamizuje sam iskaz. Monolog se pretapa u koračnicu, koračnica u biografski opis u trećem licu, a ovaj u usklik koji se nenadano otme u nekontrolisanim situacijama. Iako se čini da na trenutke tekst poeme preti da sklizne u neobuzdani govorni tok, to se nijednom ne dešava, jer se oseća neprekidna pesnikova intencija i intervencija da se zadrži ritam i održi ravnotežu forme u odnosu na sadržaj. (Mirjana Petrović Filipović)