Džez skice Srbije

Ništa lepše od toga da svoju veliku ljubav i znanje podeliš sa drugima. Kao što Voja Pantić reče u uvodu “ovo nije istorija džeza u Srbiji”. Ovo je lepa i prijatna šetnja po džez koncertima, festivalima, klubovima i trgovima prošarana intervjuima, sećanjima (sa istančanim osećajem za detalje), uz koju saznajete, ili se podsećate mnogih pojedinosti iz života sjajnih domaćih muzičara ili stranih majstora džeza koji su gostovali u Srbiji. Siguran sam da će svi kojima knjiga dopadne do ruku uživati u čitanju i da će se, ako već nisu zaljubljeni, zaljubiti u džez,
Džez skice Srbije je knjiga za dušu i srce.

Raša Petrović

Tajna je veština pisati o prošlosti bez patetike i samosažaljivosti. Voja je njome odavno ovladao. Njegove kolumne, reportaže sa domaćih festivala, eseji o našim džez velikanima, recenzije značajnih muzičkih izdanja pisane su elegantno, informativno i strastveno. Davna vremena kojima nije svedočio opisao je sa preciznim osećajem za autentično. Samim tim nam je i događaje na kojima je imao posmatračku ili aktivnu ulogu, a koji obuhvataju više od četrdeset godina, osvetlio kompletnim spektrom. Ukratko: skice su zarazne.
Ovakve knjige se pišu decenijama.

Petar Janjatović

Lepota i radost džeza kao lepota i radost života to je srž Vojinog pisanja. Zato je uvek ličan, i to ove džez skice čini izuzetnim, i u smislu visoke vrednosti i u smislu unikatnosti. […] Mnogi koji pokušavaju da imitiraju Tirketa završavaju sa tekstovima otužnim kao prekjučerašnje jelo od tikvica, jer beogradski kolumnistički stil od ruke ide samo onima koji nikoga ne imitiraju, pa ni velikog majstora, pošto su, kao i on, potpuno slobodni i opušteni budući da o onome o čemu pišu sve znaju, pa ne osećaju potrebu da se dokazuju tako što će sve to i da napišu, a bilo bi i nemoguće. Veština je izabrati ono što će da izuje, kako one dobro upućene, tako i početnike, a Voja to ume, i te kako. […] Neočekivanost koja čitaoca iznenadi odjednom sve rasvetljava, i pred očima nam puca potpuno novi pogled na muziku o kojoj Voja piše; o njoj niko drugi ne bi mogao tako pisati, kao što ni Voja ne bi mogao pisati drugačije. E, zato su ove skice čista poezija.

Nenad Nikolić

Voja Pantić poštuje muzički obrazovanog čitaoca i čitateljku, ali iz svakog teksta izvire prijatna impresija da smo u ljubavi prema džezu svi ravnopravni. Suprotno uvreženom mišljenju da je džez intelektualna muzika koju treba razumeti, Voja s punim pravom igra na emocije čitalaca i doživljaj čiste lepote džeza. [On] poziva čitaoca ne da usvoji njegovu istinu, već da svoje impresije uporedi sa tuđim, da ih po potrebi preispita, da evoluira u doživljaju muzike, bude otvoren i slobodan kao emocionalno i intelektualno biće. […] U ovoj knjizi imamo autentičnu i promišljenu istoriju džeza našeg prostora, iako ona nema formalni enciklopedijski karakter. To nije malo postignuće i ne treba biti skroman ili suzdržan kada govorimo o tom njenom aspektu. […] Mit o džezu kreiraju ne samo muzičari, već i oni koji ga maestralno ovekovečuju, ili iz senke, van svetala koncertne pozornice, stvaraju preduslove da se magija desi. I Voja Pantić je jedan od njih.

Nikola Marković