Zid je mrtav, živeli zidovi!

Priredio Ivan Čolović

Oblast: Društvene i humanističke nauke, Sociologija, etnologija i antropologija

Izdavač: Biblioteka XX vek

Broj strana:

405

Povez:

Broširani

Format:

17 cm

Godina izdanja:

2009

ISBN:

978-86-7562-077-8

Izaberite količinu

Cena:

990 RSD

Opis

Predgovor

Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1].

Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio.

U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina.

Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka.

O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun».

Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog».

«Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi».

I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država.

Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena».

Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije».

Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina.

Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću.

Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno.

I.Č.

20. avgust 2009.

Od istog autora

Iz iste oblasti