0

Pretraga

Volja za znanjem. Istorija seksualnosti I

Šifra proizvoda978-86-6435-106-5

1.038,40 din.

Autor

Prevod

Prevod sa

Izdavač

Godina izdanja

Broj strana

173

Povez

Format

20 cm

Oblast

,

„Volja za znanjem“ ne tematizuje seksualne prakse i njihovu istoriju, nego konstituisanje „seksualnosti“ kao formacije znanja. Fuko istražuje mehanizme koji strukturiraju seksualnu želju, dovode je do izražaja u diskursima i potčinjavaju je tehnikama moći. Seksualna „represija“ se posmatra kao momenat „dispozitiva seksualnosti“, odnosno strategijskih pretpostavki koje, putem moći, seksualnost čine korisnom. U tom smislu istražuje strategije histerizacije ženskog tela, pedagogizacije dečjeg seksa, socijalizacije reproduktivnog ponašanja i psihijatrizacije perverzne želje. „Normalizujuće društvo istorijska je posledica tehnologije moći čije je težište na životu.“ Seks se ne samo potiskuje, već se, u „diskurzivnoj eksploziji“, i navodi na govor. Hrišćanske ispovedne prakse biće prenesene u naučnu produkciju istine, kao izraz volje za znanjem.

Prvi tom Fukoove „Istorije seksualnosti“ jedno je od najcitiranijih dela moderne filozofije. Ostavilo je dubok trag u savremenom poimanju seksualnosti, moći, diskursa, psihoanalize i biopolitike.

Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984), francuski filozof i istoričar, istražuje teme poput psihijatrije, medicine, lingvistike, savremenih kaznenih praksi i njihove istorijske prethodnike kako bi artikulisao sisteme mišljenja i njihovu evoluciju. Cilj mu je bio da ilustruje odnos između „znanja“ i društvenih praksi i relacije moći putem kojih je to razvijeno i primenjeno. Pod uticajem strukturalizma je naglašavao značaj onoga što se kaže i što može biti rečeno i verovanje da je diskurs nesvesni odraz učvršćenih pretpostavki. Fuko nije video istoriju kao totalni proces sa razumljivim smislom; za njega je ona pre označena radikalnim diskontinuitetima. Koncepti kojima sebe definišemo, naglo se pojavljuju i iščezavaju. „Normalnost“, „seksualnost“ i čak „ideja o čoveku“ kao racionalnom i sposobnom za samorazumevanje, jesu uslovljeni i moguće nebitni istorijski konstrukti. Fuko ukazuje na svoje delo kao na arheologiju jer želi da locira ove koncepte kao artefakte naročite istorijske formacije. Oni, međutim, nisu izolovani. Prošla konceptualna struktura je preduslov za sadašnju. Od Ničea pozajmljuje termin „genealogija“ kako bi opisao ovaj fenomen. Fukoova filozofija je nalik teoriji jezika i viđenju prirode društva koje više karakteriše skepticizam nego autoritet i pruža niz oruđa pre nego program za akciju. Ona je manje zainteresovana za nuđenje istine, a više za preispitivanje šta to znači nazvati nešto istinom. Njena važnost leži u pokušaju da identifikuje i objasni socijalne konstrukte, da dovede u pitanje prihvaćene istine, kao što je vera u naučni i humanistički progres.

Proizvod je dodat u korpu