Vitez švedskog stola

Na prvi pogled sve u ovim pričama i jeste i nije, i istina je i izmišljotina. One i jesu i nisu autobiografske, a pripovedna ja koja se u njima javljaju i jesu i nisu Nenad Veličković. Stoga će nam se učiniti opravdanim kada u jednoj od njih pročitamo da smo se našli usred postmodernog stanja, koje nam autor slika i kao svojevrsno srce tame. Jedina nit koja nas vodi napolje iz tog lavirinta moralne dezorijentisanosti upredena je – sugeriše Veličković – od etičkih vlakana. Iako netipična za savremenu prozu, ta piščeva poruka ipak je razumljiva. Sve priče iz ove knjige variraju temu pisac-književnost-život. Zato ne iznenađuje što se autor izgubio negde između fikcije i stvarnosti, i što od nas očekuje da ga pronađemo i “isteramo na čistinu” pomoću vlastitog moralnog kompasa.