Varvarin u vrtu

Šta je ova knjiga po mome shvatanju? Zbornik eseja. Izveštaj s putovanja.

Prvo putovanje je stvarno, po gradovima, muzejima i ruševinama. Drugo je – kroz knjige koje se odnose na viđena mesta. Ta dva viđenja ili dva metoda uzajamno se prepliću.

Nisam izabrao lakšu formu – dnevnik utisaka, jer bi to na kraju dovelo do litanije prideva i estetskog zanosa. Smatrao sam da treba saopštiti izvesnu zalihu znanja o dalekim civilizacijama, a pošto nisam stručnjak nego amater, odustao sam od svih draži erudicije: od bibliografije, napomena, indeksa. Nameravao sam, naime, da napišem knjigu za čitanje, a ne za naučne studije. U umetnosti me zanima nadvremenska vrednost dela (večnost Pjera dela Frančeske), njegova tehnička struktura (kako je polagan kamen na kamen u gotskoj katedrali), kao i veza s istorijom. Pošto je većina strana posvećena srednjem veku, odlučio sam se da u knjigu unesem dva istorijska ogleda: o albižanima i o templarima, dva ogleda koji govore o gužvi i besu epohe.

Kada bi trebalo da izaberem moto za čitavu knjigu, prepisao bih ovu Malroovu rečenicu:

„One večeri dok Rembrant još crta – sve slavne Senke i senke pećinskih crtača prate pogledom ruku koja se koleba, ruku koja će im pripremiti novo trajanje van smrti ili njihov novi san.”

Zbignjev Herbert

Ako je poljski pesnik Zbignjev Herbert predstavio kulturu kao univerzalni vrt stvoren ljudskim radom, ko je u tom slučaju varvarin? To je istorijsko pitanje kroz koje se prelamaju civilizacije. Zbignjev Herbert, kao izrazit Evropejac, odnosno evropocentrični čovek, razvio je svoje opservacije na evropskom prostoru. Herbert se latio ubedljivih primera evropskog nasleđa, bilo da su po sredi veliki slikari, mistici, neimari, fanatici, bilo da su primeri pesničkih uzleta, političkih obrta, verske siline, inkvizicijske okrutnosti, bilo da izrastaju obrisi katedrala, smernih crkava Toskane ili Il de Fransa, zamagljeni perivoji, vlažne odaje sa mutnim srebrom, vitraži, bojna oprema, prizori spaljivanja jeretika na lomači, bilo da su po sredi sanjarije o prostorima koji su se promenili i o vremenima koja su nestala – uvek su to primeri stalnog preobražavanja kulture, stalnog živog poriva da se stvara, usavršava i očovečuje jedan rudimentarni svet stvari i da se, oplemenjen, podigne na stupanj čoveka.

Iz Prosvetinog izdanja (1990)