Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj

Pesme Siniše Stojanovića jesu poezija koja traži počinak – u oba značenja ove reči.
Poezija smelog otkrivanja i pronalaženja neočiglednosti – kako kroz elegično osvrtanje na, reklo bi se, rđavo konzerviranu prošlost, tako i pomoću neanestezirane zagledanosti u potpuno propuštenu sadašnjost sa svim njenim simptomima histerične potrebe za ekspresijom.
Poetika elastičnog, žilavog zamajca u odbrani subverzivne unutrašnje nostalgije, prezrenog častoljublja, neslave, zaborava, moći života bez pisanja.
Pesme kao neobična vežba osećaja čiji umetnuti autocitati, proširuju individualističke refleksije i uvode potrebu za „daj još“, u pokušaju da se svet ne raspadnena zasebne delove.
Milica Markić

Ovu poemu nije ni moguće pročitati drugačije, osim u dubokom i dugom dahu. Zato bi bilo pravedno i tretirati je kao mernu jedinicu za sve ono što se iz ogoljenog srca može smestiti u jedan dah. Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, a mene je pogodilo u centar.
Aleksandar Marković

Nismo sigurni da je izabrao najbolju obalu. Ali smo sigurni da će obala uz koju se priveže biti na dobitku.
Rade Tanasijević

Nisam više pesnik
Iako me po pesmama
Poznajete;
Nisam ni pisac, iako
Mnogi suprotno tvrde

Istina o meni nije vlastita;
Krije se u drugima:
Srećom niste odvažni
U branjenju
Tim povodom

Pritajen i dalje ćutim:
Tišina se oduvek činila
Najboljim delom muzike

Sasvim izvesno, glas traje izvan
Vlastitosti, vremena;
Nisam više pesnik, ali:
Ostao sam u velikoj manjini
Pitanjem
Koje postavljam samome sebi

Što nisam pesnik, tako je nevažno
Da i mene zabrinjava
Te se pitam: koliko je dovoljno
Ne biti pesnikom

Da tišina nikoga ne okrzne
Da ta tišina može trajati zauvek

*
Pisaću pesme, jednom
Ponovo

Iako ne moram to da radim, više
Mogao bih da poželim, jednom
Slobodno da pišem;
Dok nekada sam govorio:
Moja je dužnost!

Ali ne moram, zaista
Pa mi se čini da ipak
Hoću;
A mogao bih i da neću;
Uostalom: videću

Iako mi se pesme ne pišu;
I nisam u njima bog zna šta
Pametno
Izricao
Dok sam pisao dužnički;
Uvideo sam:
Današnjem sebi se nisam
Obraćao

Marljivo i svakodnevno, pisao sam
Silom;
Tako sam
O tome nesrećno mislio
Pa šta bude

Sada, makar znam:
Hoću da ne moram
I, eto: ne moram više
Ali, pisaću pesme
Jednom

Jednom
Kada za to dođe vreme
Ne pitaj me ništa
Ni šta ni kada;
Možda i nikada
Što bi bilo odlično

Ali, po svemu sudeći:
Pisaću jednom
Pa još jednom
I još jednom
I možda nikada više;
Što bi bilo najbolje

Tako ću napokon moći
Da neću i ne moram
A da pišem pesme
Istovremeno

*
O idealnom svetu može misliti
Samo
Samome sebi nepoznat čovek

Zato nikada nisam pisao
O idealnom svetu
Već o najgorem
I tako sebe upozoravao

Tužan beskrajno
Povodom odsustva
Boljih svetova, vođen
Nagonom ka boljitku
Koji se razvio, posledično:
Borenjem predaka
Pri odupiranju
Najgorem svetu

Zato
U sebi, nosim takav nagon
Kao i ti

Mislima ka idealnom svetu
Mogu voditi nagoni samo
Samome sebi nepoznatog čoveka

Onda taj takav čovek:
Osim nagona, ničeg drugog nema;
Onda, takav čovek, samo za taj nagon živi

Uostalom, baš to i takav čovek
Ovaj svet čini najgorim
Od svih svetova