Svestilište

Roman kombinuje žensku ljubavnu priču i spiritualne lekcije koje je iz nje proizilaze, ako pažljivije posmatramo. O tome govori izvod iz recenzije Jelene Berete:

„Katarina, naratorka, nije lik, ona je glas. Glas koji dolazi iz tela koje drhti od detinjstva, trauma, bolesti i telesnih senzacija koje niko ne vidi. Seks koji to nije. Ljubav koja to nikad nije bila. Povraćanja. Panični napadi. Pogrešni muškarci. Pogrešna očekivanja. Duhovna glad koju pokušava da nahrani ezoterijom, čakrama, idejom da postoji Put. A u toj reči – “Put” – leži srce cele knjige.’Put zna da ću ja pogrešno shvatiti i napraviti (naizgled) grešku – da bih ostala na Putu.’

Ta rečenica nije filozofija. To je rez. Prelom. U toj tački se slama sve što smo mislili da znamo o greškama. Milić tu kaže ono što mnogi ne smeju: da nas lomovi možda i ne skreću, već vode. Da smisao ne dolazi odozgo, već iznutra. Iz mulja. Iz krivice. Iz stida.

To je snaga Spomenke Milić. Ne forma, već hrabrost. Ne stil, već istina. Ona ne piše da bi ostavila utisak. Ne glumi prosvetljenost. Ne nudi utehu. Samo pokazuje: borba je tiha, prljava, neumoljiva. Muškarci u ovoj knjizi nisu karakteri. Oni su ogledala, alati, testovi. Čakre u ovom tekstu nisu ukras. Nisu misticizam za new age publiku. One su dijagnoza. Svadistana, manipura, višuda – nisu reči iz priručnika za jogu. To su tačke bola. I tačke isceljenja. Mape tela koje pamti sve što duša ne može da zaboravi.“