Slepo doba (Duhovna sagledavanja kovid pandemije)

Da li ćemo ikada više biti isti? Da li ćemo ikada moći da nekome pružimo ruku sa punim poverenjem? Strepnja da se iskustvo pandemije može ponoviti lebdi u vazduhu, a poluzvanične najave sličnih dešavanja, čine je sasvim opravdanom. Osim toga, rasplamsavanje rata na evropskom kontinentu kao da je otvorilo novo poglavlje sage o kraju sveta.

Danas se veruje da gluvo doba pripada prošlosti – vremenu u kojem nije bilo električnog osvetljenja, televizije, mobilnih telefona i kompjutera. Veruje se da je sa razvojem tehnologije nestao čitav taj mračni svet, jer potpunog mraka više i nema, posebno u gradovima. Međutim, nije li se taj mrak samo preobrazio? Nije li se on, budući sazdan od naših najdubljih strepnji i užasa pred nepoznatim, samo vratio iz spoljašnjeg sveta u unutrašnjost duše? Nije li on danas veći nego ikada jer ga svako, sve vreme i svuda nosi sa sobom?

(Odlomak iz teksta Slepo doba)

Dr Aleksandra Pavićević, etnolog-antropolog, rođena je u Beogradu 1969. godine. Zaposlena je u Etnografskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti. Bavi se antropologijom porodice, religije i studijama smrti. Autorka je šest knjiga i većeg broja naučnih radova iz ovih oblasti. Piše i objavljuje i eseje, poeziju i prozu. Članica je ženske pevačke grupe „Moba“ i crkvene pevnice „Sveti Jovan Damaskin“. Živi sa porodicom u Beogradu.