Ptice bez krila

Izvanredan u slikanju običnog čoveka i svega onog što njegov svet čini posebnim, Bernijer nam u ovom romanu dočarava život u jednom malom naselju, smeštenom na tle Anadolije. U tom nevelikom Eskibahčeu, gde zajedno žive Grci i Turci, upoznajemo se sa čitavom galerijom živopisnih likova ‒ grnčarom i učiteljem, lepoticom i milosnicom, hodžom i pravoslavnim sveštenikom, suprugom i ljubavnicom, begom i skitnicom… Dok oni u svojoj šarolikosti promiču pred nama, pripovedno platno se širi tako da obuhvati svetska zbivanja. Upreda se priča o usponu jednog od najvećih turskih državnika ‒ Mustafe Kemala Ataturka, i tamnom oblaku velikih promena koji se nadnosi i nad žitelje Eskibahčea. Gurnuti najpre u strahote Prvog svetskog rata, oni se potom suočavaju i sa posledicama propadanja nekada moćne Osmanske imperije. Razlike koje su delile susede ranije je stišavala dobrobit zajedničkog života u miru. Sada su izgledale ogromne, nepremostive. Raseljeni, prognani, pometenog uma, unesrećeni, mnogi od junaka nakon rata postaju nalik pticama odsečenih krila. Ipak, u njima ostaje snažna potreba za pričanjem ‒ o ljubavi, izdaji, prijateljstvu, sukobima, lepoti, domovini, ali i o mnogo čemu drugom što zbližava i razdvaja ljude, koje god da su oni vere i narodnosti.

Kada reči okrilate, svakom junaku se pruža prilika da dopre do nas. Ako nas je pritom poneo talas topline, saosećanja prema čoveku i razumevanja za njegovu sudbinu, znamo da smo se vinuli. Eto nas ‒ na krilima priče.

Snežana Tomić