Noga u vratima

Isto­ri­čar­ka Du­brav­ka Sto­ja­no­vić ma­gi­stri­ra­la je 1992, a dok­to­ri­ra­la 2001. go­di­ne na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Od 1988. do 1996. go­di­ne ra­di­la je u In­sti­tu­tu za no­vi­ju isto­ri­ju Sr­bi­je. Go­di­ne 1996. pre­šla je na Ode­lje­nje za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, a 2008. go­di­ne po­sta­la je van­red­ni pro­fe­sor na ka­te­dri za Op­štu sa­vre­me­nu isto­ri­ju. Knji­ge: Is­ku­ša­va­nje na­če­la. Srp­ska so­ci­jal­de­mo­kra­ti­ja i rat­ni pro­gram Sr­bi­je 1912-1918, (1994), Sr­bi­ja i de­mo­kra­ti­ja 1903-1914. Isto­rij­ska stu­di­ja o “zlat­nom do­bu srp­ske de­mo­kra­ti­je” (2003), Sr­bi­ja 1804-2004, (sa M. Jo­va­no­vi­ćem i Lj. Di­mi­ćem, 2005), Kal­dr­ma i as­falt. Ur­ba­ni­za­ci­ja i evro­pe­i­za­ci­ja Be­o­gra­da 1890-1914 (2008) i Ulje na vo­di. Ogle­di iz isto­ri­je sa­da­šnjo­sti Sr­bi­je (2010).

PRED­GO­VOR

Svi ne­sreć­ni ured­ni­ci slič­ni su je­dan dru­go­me, a sva­ki sre­ćan – sre­ćan je na svoj na­čin. Ova obr­nu­ta pa­ra­fra­za po­čet­ka Ane Ka­re­nji­ne po­slu­ži­la je ured­ni­ku Bi­bli­o­te­ke XX vek Iva­nu Čo­lo­vi­ću da u jed­nom dav­na­šnjem in­ter­vjuu u NIN-u ob­ja­sni po­lo­žaj iz­da­va­štva i ured­ni­ka u ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji[1]. To se, evo, ni sko­ro tri­de­set go­di­na ka­sni­je, u jed­noj sa­svim dru­ga­či­joj ze­mlji, ni­je pro­me­ni­lo. Uslo­vi su uvek bi­li ta­kvi da je naj­lak­še bi­lo pro­gla­si­ti se ne­sreć­nim. Bi­lo je do­volj­no pre­pu­sti­ti se i pri­klju­či­ti se oni­ma ko­ji ve­ru­ju da se dru­ga­či­je i ne mo­že. Oprav­da­va­ti se­be “ovim tre­nut­kom”, so­ci­ja­li­zmom, re­pre­si­jom, kri­zom, ne­sta­ši­ca­ma, ra­tom, tran­zi­ci­jom, opa­snim re­ži­mi­ma i svet­skim lo­mo­vi­ma uvek je bio lak­ši put. Dru­gim re­či­ma, bi­ti “sre­ćan ured­nik” i ta­da je, kao i da­nas, zna­či­lo ima­ti sop­stve­ni na­čin, svoj, uz mno­ge te­ško­će, pro­na­đen put. I na nje­mu, uglav­nom, bi­ti usa­mljen.

Ova knji­ga na­sta­la je po­vo­dom ju­bi­le­ja Bi­b­li­o­te­ke XX vek. Ove, 2011. go­di­ne, na­vr­ša­va se 40 go­di­na nje­nog po­sto­ja­nja. Ona je je­di­na pre­ži­ve­la od edi­ci­ja te­o­rij­ske li­te­ra­tu­re ko­je su po­kre­nu­te u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji. Iako su ta­da ta­kve se­ri­je bu­ja­le i uklju­či­va­le se u ži­vu in­te­lek­tu­al­nu sce­nu, ni­jed­na, osim Biblioteke XX ve­k, ni­je us­pe­la da pre­bro­di ras­pad Ju­go­sla­vi­je, ra­to­ve, pro­me­nu si­ste­ma i da na­pra­vi tran­zi­ci­ju i sna­đe se u no­vim, tr­ži­šnim od­no­si­ma. Već zbog to­ga, kao i zbog či­nje­ni­ce da su se u na­šoj pro­šlo­sti in­sti­tu­ci­je ru­ši­le i gu­bi­le lak­še ne­go što su se pra­vi­le, Bi­bli­o­te­ka XX vek za­slu­ži­la je svo­ju bi­o­gra­fi­ju[2]. Kao i u mno­gim dru­gim slu­ča­je­vi­ma, ona je op­sta­la za­hva­lju­ju­ći upor­no­sti po­je­din­ca, naj­če­šće upr­kos i na­su­prot si­ste­mu. I zbog to­ga je za­slu­ži­la svo­ju bi­o­gra­fi­ju, jer je to pri­ča i o dru­gim slič­nim “slu­ča­je­vi­ma” kul­tur­nih pro­je­ka­ta ko­ji su na­sta­li i op­sta­li za­hva­lju­ju­ći en­tu­zi­ja­zmu onih ko­ji su vi­še me­nja­li si­stem ne­go što je on us­peo da pro­me­ni njih. U na­šoj pro­šlo­sti ima mno­go ta­kvih pri­me­ra. Ipak, oni do da­nas ni­su po­mo­gli da se od­nos iz­me­đu po­je­di­na­ca i si­ste­ma pro­me­ni: da si­stem bu­de tu zbog po­je­di­na­ca, a ne obr­nu­to.

Uvek je bi­lo vi­še raz­lo­ga da Bi­bli­o­te­ka XX vek pre­sta­ne da iz­la­zi, ne­go da op­sta­ne. Već go­di­nu da­na po osni­va­nju, 1972. go­di­ne, bi­la je za­bra­nje­na knji­ga ko­ja je ob­ja­vlje­na pod nje­nim zna­kom, a ured­nik i Bi­bli­o­te­ka iz­gu­bi­li su svoj pr­vi krov, Na­rod­ni uni­ver­zi­tet “Bra­ća Sta­men­ko­vić”. Ta­da je po­če­la sa­ga o ko­joj sve­do­či ova knji­ga. Čo­lo­vić je Bi­bli­o­te­ku, kao svo­je autor­sko iz­da­nje, se­lio od jed­ne do dru­ge iz­da­vač­ke ku­će, u po­tra­zi za bo­ljim uslo­vi­ma ili skla­njaju­ći je ka­da je bi­la ugro­že­na. Po­sle Du­ge, BIGZ-a i Pro­sve­te, od 1989. go­di­ne po­sta­la je pri­vat­no iz­da­nje svog ured­ni­ka. U svim fa­za­ma na nju su se od­ra­ža­va­le po­li­tič­ke pri­li­ke, pre­te­ći da joj odu­zmu auto­no­mi­ju, da je pre­to­pe, is­ko­ri­ste je u ne­koj bi­ci ko­ja ni­je bi­la nje­na. Si­ste­mi i me­to­di su se raz­li­ko­va­li, dru­ga­či­ji su bi­li i no­mi­nal­ni ci­lje­vi, kao i gar­ni­tu­re na vla­sti. Ipak, svi­ma je sme­ta­la Bi­bli­o­te­ka ko­ja je sta­ja­la sa stra­ne, bez na­me­re da se uhvati u ko­lo. Za­to je ovo knji­ga o Bi­bli­o­te­ci, ali i o tim si­ste­mi­ma.

Me­to­do­lo­ški, ova knji­ga pri­pa­da dru­štve­noj isto­ri­ji. Po­sta­vlja se, za­to, pi­ta­nje uskla­đe­no­sti tog pri­stu­pa sa pod­na­slo­vom knji­ge: Pri­lo­zi za po­li­tič­ku bi­o­gra­fi­ju Bi­bli­o­te­ke XX vek. Osim otvo­re­ne alu­zi­je na po­zna­tu knji­gu Vla­di­mi­ra De­di­je­ra Pri­lo­zi za po­li­tič­ku bi­o­gra­fi­ju J. B. Ti­ta, na­slov mo­že da na­ve­de na za­klju­čak da je reč o kla­sič­noj, po­li­tič­koj isto­ri­ji. To, me­đu­tim, ni­je slu­čaj. Ov­de se go­vo­ri o mno­gim po­li­tič­kim do­ga­đa­ji­ma ko­ji su od­re­đi­va­li i po­tre­sa­li isto­ri­ju Ju­go­sla­vi­je i Sr­bi­je u po­sled­njih 40 go­di­na, ali iz per­spek­ti­ve jed­ne se­ri­je knji­ga. U cen­tru pa­žnje je, da­kle, Bi­bli­o­te­ka XX vek, kao jed­na koc­ki­ca dru­štve­nog i kul­tur­nog mo­za­i­ka u pro­te­kle če­ti­ri de­ce­ni­je. Na nju je fo­ku­si­ra­no is­tra­ži­va­nje, ona je ta ko­ja po­ve­zu­je raz­li­či­te si­ste­me, re­ži­me, pre­o­kre­te, lo­mo­ve. I zbog to­ga me­to­do­lo­ški pri­pa­da dru­štve­noj isto­ri­ji – ona osta­vlja po stra­ni na­iz­gled bur­ne i br­ze pro­me­ne one plit­ke po­li­tič­ke sfe­re i po­sma­tra ih iz du­bi­ne, iz one per­spek­ti­ve ko­ja se spo­ro me­nja, ko­ja se kre­će u skla­du sa uspo­re­nim vre­me­nom ko­jim se kre­će dru­štvo. Isto­vre­me­no, ov­de je pri­me­njen je­dan no­vi pri­stup po­li­tič­koj isto­ri­ji, ko­ja se po­sma­tra iz te iz­mak­nu­te “staj­ne tač­ke” isto­ri­ča­ra, ko­me su po­li­tič­ki to­ko­vi sa­mo okvir, ram u ko­ji je sme­šte­no dru­štvo oli­če­no jed­nom ma­lom, ži­la­vom edi­ci­jom te­o­rij­ske li­te­ra­tu­re. Sve ove po­li­tič­ke pro­me­ne uti­ca­le su na Bi­bli­o­te­ku. Ona na njih ni­je. Ali ih je od­ra­ža­va­la, ona je bi­la sli­ka te po­li­ti­ke, odraz u ogle­da­lu. I to u ogle­da­lu na­mer­no iza­bra­ne mar­gi­ne.

Baš za­to što je sve te go­di­ne ova se­ri­ja knji­ga osta­la ma­lo­ti­ra­žna, s ogra­ni­če­nim bro­jem na­slo­va go­di­šnje, ona da­je taj po­se­ban po­gled na po­li­tič­ku sfe­ru. Za­hva­lju­ju­ći sve­sno oda­bra­noj mar­gi­ni na ko­joj je stajala, ona je na­dži­ve­la sve po­ret­ke ko­ji su joj “ra­di­li o gla­vi”, za­dr­ža­la je vlastitu auto­no­mi­ju i osta­la kao sve­dok. Ako bi se tra­žio re­cept ko­ji je Čo­lo­vi­ću omo­gu­ćio da bu­de “sre­ćan” ured­nik, on­da bi to, na pr­vom me­stu, bi­la nje­go­va čvr­sta re­še­nost da odo­li uli­va­nju u bi­lo ko­ji “mejnstrim”, da ni­kad ne po­sta­ne deo vla­da­ju­ćeg “esta­bli­šmen­ta”, da, ka­ko je sam jed­nom pri­li­kom re­kao, ni­kad ne po­sta­ne ve­li­ki iz­da­vač. To mu je omo­gu­ći­lo da tra­je, da on is­pra­ti raz­ne gar­ni­tu­re vla­sti, a ne one nje­ga. To mu je omo­gu­ći­lo i da o srp­skom dru­štvu i o srp­skoj po­li­ti­ci stvo­ri sli­ku iz vlastitog po­seb­nog ugla, svog ma­log kru­ga slo­bo­de, ka­ko se i zo­ve po­sled­nje po­gla­vlje ove knji­ge. Ta sli­ka, ma ko­li­ko va­žna za sa­mu Bi­bli­o­te­ku, va­žna je i za srp­sku po­li­ti­ku i za srp­sko dru­štvo. Ili bi bar tre­ba­lo da bu­de.

Ona je va­žna zbog to­ga što po­je­di­ne epi­zo­de isto­ri­je Bi­bli­o­te­ke XX vek otva­ra­ju ne­ka op­šta pi­ta­nja. Na pr­vom me­stu to su pro­ble­mi od­no­sa vla­sti i dru­štva, dru­štva i po­je­din­ca. Tač­ni­je, cen­tral­no pi­ta­nje je na če­mu po­či­va­ju auto­ri­tar­ni po­re­ci ko­ji se re­pro­du­ku­ju u na­šoj isto­ri­ji? Da li oni re­du­ku­ju slo­bo­de dru­štva i po­je­di­na­ca ili po­je­din­ci i dru­štvo ni ne tra­že vi­še slo­bo­de? Da li bi re­ži­mi bi­li re­pre­siv­ni da su ika­da na­i­šli na čvrst ot­por dru­štva? Ili se oni hra­ne sla­bo­sti­ma dru­štva, nje­go­vim kon­for­mi­zmom, stra­hom, ne­sprem­no­šću ni na mi­ni­ma­lan ri­zik? Ko ko­ga tu dr­ži u ša­ci? Da li po­li­tič­ki po­re­ci ko­če raz­voj dru­štva ili, obr­nu­to, sla­bo dru­štvo pro­iz­vo­di po­ret­ke ko­ji mu omo­gu­ća­va­ju da ne od­ra­ste? Po­ret­ke ko­ji mu po­di­la­ze i uljulj­ku­ju ga, šti­te­ći ga da ne pre­u­zme od­go­vor­nost odraslih? Ta pi­ta­nja i od­go­vo­ri pro­ve­ra­va­ni su u ovoj knji­zi kroz mno­ge si­tu­a­ci­je u ko­ji­ma se na­la­zi­la Bi­bli­o­te­ka XX vek.

Zbog to­ga su ured­nik Bi­bli­o­te­ke i autor­ka knji­ge do­šli na ide­ju da se 40. go­di­šnji­ca pro­sla­vi i obe­le­ži nje­nom sop­stve­nom isto­ri­jom, kao dvestotom knji­gom. Ne da bi se ova edi­ci­ja ve­li­ča­la – ili, do­bro, ne sa­mo zbog to­ga. Ne­go da bi se po­ka­za­lo da se uvek, u sva­kom si­ste­mu i u sva­koj pri­li­ci, mo­glo op­sta­ti i osta­ti svoj. I da je uvek bi­lo lju­di ko­ji su to sme­li. I ni­je ih bi­lo ma­lo. Sve kon­flikt­ne si­tu­a­ci­je o ko­ji­ma je reč u ovoj isto­ri­ji po­ka­zu­ju da je uvek bi­lo no­vi­na­ra, pri­ja­te­lja, in­te­lek­tu­a­la­ca, slu­žbe­ni­ka, “obič­nih lju­di”, pa i ru­ko­vo­di­la­ca ko­ji su se su­prot­sta­vlja­li. Dru­gim re­či­ma, da je pro­sto­ra za ot­por uvek bi­lo. Da taj pro­stor pra­ve i ši­re po­je­di­n­ci u me­ri u ko­joj su sprem­ni za nje­ga da se bo­re. Za­to ovo ni­je knji­ga sa­mo o Bi­bli­o­te­ci XX vek i nje­nom ured­ni­ku, već i o svim tim lju­di­ma ko­ji ni­su da­li da se vra­ta za­lu­pe, ko­ji su dr­ža­li no­gu u vra­ti­ma. Za­to je ova knji­ge i po­dr­ška svi­ma oni­ma ko­ji će te bit­ke i u bu­duć­no­sti vo­di­ti.

Knji­ga ima kla­sič­nu struk­tu­ru, po­de­lje­nu na če­ti­ri hro­no­lo­ške ce­li­ne. To je da­le­ko od me­to­do­lo­ških uzo­ra dru­štve­ne isto­ri­je, ali je ta­kva po­de­la sve­sno iza­bra­na. Ona omo­gu­ća­va da se pra­te na­o­ko br­ze sme­ne po­li­tič­kih pri­li­ka i spo­re dru­štve­ne i kul­tur­ne pro­me­ne, kao dva pa­ra­lel­na to­ka. Ta­ko se lak­še vi­di nji­ho­va me­đu­za­vi­snost, pre­pli­ta­nje tih ni­voa po­sta­je ra­zu­mlji­vi­je.

Pr­va ce­li­na po­sve­će­na je afe­ri u Na­rod­nom uni­ver­zi­te­tu “Bra­ća Sta­men­ko­vić”, iza­zva­noj za­bra­nom knji­ge Do­bri­ce Ćo­si­ća Moć i strep­nje, ob­ja­vlje­ne 1971. go­di­ne, ko­ja u Bi­bli­o­te­ci no­si br. 4. Dru­go po­gla­vlje ob­u­hva­ta pe­riod od 1972. do 1989. go­di­ne, ko­ji je Bi­bli­o­te­ka pro­ve­la u ve­li­kim sa­mo­u­prav­nim iz­da­vač­kim ku­ća­ma Du­ga, BIGZ i Pro­sve­ta. Nju su ta­da mu­či­li i sa­mo­u­pra­vlja­nje i op­tu­žbe za po­li­tič­ku ne­po­dob­nost, ali pre sve­ga op­šta kli­ma kon­for­mi­zma ko­ja je ste­za­la ja­če od sa­mih vla­sti. Tre­ći deo go­vo­ri o dra­ma­tič­nom vre­me­nu od 1989. do 2000. go­di­ne, vre­me­nu ras­pa­da dr­ža­ve, ra­to­va i pro­me­ne si­ste­ma. Bi­lo je to i vre­me kad je Bi­bli­o­te­ka XX vek pri­va­ti­zo­va­na, što joj je do­ne­lo ne­ke ti­pič­ne pro­ble­me tran­zi­cij­e i pri­ti­ske no­vih vr­sta. Po­li­tič­ki i an­ti­rat­ni an­ga­žman ured­ni­ka po­no­vo se od­ra­ža­vao i na Bi­bli­o­te­ku. Po­sled­nji pe­riod, od 2001. do 2011. go­di­ne, ob­u­hva­ta vre­me po­sle pa­da Mi­lo­še­vi­će­vog re­ži­ma. Di­rekt­nih po­li­tič­kih pri­ti­sa­ka vi­še ni­je bi­lo, ali je ti­me pi­ta­nje dru­štve­ne iner­ci­je, za­tvo­re­no­sti i ide­o­lo­ških op­te­re­će­nja bi­lo još, reč­ni­kom tran­zi­cij­e re­če­no, tran­spa­rent­ni­je. Ovaj pe­riod po­seb­no je po­ka­zao da je pro­stor slo­bo­de ostao sku­čen, ogra­ni­čen na ma­li krug. Sop­stve­ni krug, onaj ko­ji do­no­si sre­ću sreć­nim ured­ni­ci­ma. Ko­li­ko će se on ši­ri­ti za­vi­si po­no­vo od po­je­din­ca, ali i od ve­či­tog takmičenja iz­me­đu po­je­di­n­ca, dr­ža­ve i dru­štva.

Knji­ga je za­sno­va­na na ra­zno­vr­snim iz­vo­ri­ma. Pr­vo po­gla­vlje je naj­bo­lje pot­kre­plje­no, jer je, za­hva­lju­ju­ći afe­ri u Na­rod­nom uni­ver­zi­te­tu “Bra­ća Sta­men­ko­vić” i mno­gim sa­ču­va­nim zva­nič­nim ak­ti­ma, po­sto­ja­la ra­zno­li­ka gra­đa ko­ja je omo­gu­ći­la da se ovi do­ga­đa­ji vi­de iz raz­li­či­tih uglo­va. Uz to, ured­nik Bi­bli­o­te­ke je u vreme ovih do­ga­đa­ja vo­dio de­ta­ljan dnev­nik, u ko­ji je uba­ci­vao i ori­gi­nal­ne do­ku­men­te i na­pi­se u štam­pi. I sve ka­sni­je kri­ze osta­le su sa­ču­va­ne u zva­nič­nim i ne­zva­nič­nim do­ku­men­ti­ma nje­go­ve lič­ne ar­hi­ve, ko­ja je po­slu­ži­la kao iz­vor­na osno­va za re­kon­struk­ci­ju do­ga­đa­ja. Bu­du­ći da se ra­di o dru­štve­noj isto­ri­ji, deo iz­vo­ra po­tra­žen je i na­đen u ne­na­mer­no sa­ču­va­nim osta­ci­ma pro­šlo­sti: od spi­sko­va knji­ža­ra s ko­ji­ma se sa­ra­đi­va­lo, do uplat­ni­ca i do­stav­ni­ca, pre­ko ugo­vo­ra ili sa­ču­va­nih pi­sa­ma. Pre­pu­ne fa­sci­kle ta­kvih do­ku­me­na­ta sve­do­či­le su o ne­koj od te­ma va­žnih za ovu knji­gu.

Uz to, ured­nik Bi­bli­o­te­ke i autor­ka knji­ge ži­ve za­jed­no. Dru­gim re­či­ma, ona sko­ro dva­de­set go­di­na slu­ša raz­ne pri­če o do­ga­đa­ji­ma ko­ji su opi­sa­ni u ovoj knji­zi. To je i pred­nost i ote­ža­va­ju­ća okol­nost. Pred­nost, jer je za­hva­lju­ju­ći to­me uop­šte i mo­gla da na­pi­še ovu knji­gu. Stal­ni raz­go­vo­ri o ovim te­ma­ma omo­gu­ći­li su da se re­kon­stru­i­šu do­ga­đa­ji, da se upot­pu­ni sve ono što ni­je pot­kre­plje­no od­go­va­ra­ju­ćom isto­rij­skom gra­đom, da se raz­u­me kon­tekst. Ote­ža­va­ju­ća okol­nost je, na­rav­no, u to­me što či­ta­o­ci mo­gu sum­nja­ti u objek­tiv­nost autor­ke i knji­gu, pre či­ta­nja, od­ba­ci­ti kao pu­ku pro­pa­gan­du i po­hva­lu ži­vot­nog part­ne­ra.

To od­mah tre­ba raš­či­sti­ti. Pr­vo, od­u­vek za­stu­pam sta­no­vi­šte da je isto­ri­čar uvek su­bjek­ti­van i da ta­ko i tre­ba da bu­de, jer će, za­hva­lju­ju­ći to­me, stal­no že­le­ti da sa­zna vi­še o ono­me što ga lič­no pri­vla­či. Po­sta­vlja se pi­ta­nje za­što bi­smo se uop­šte ba­vi­li ne­čim pre­ma če­mu ne­ma­mo ni­ka­kav li­čan od­nos, pre­ma če­mu smo ne­u­tral­ni, in­di­fe­rent­ni[3]. Iz­bo­rom svog pred­me­ta is­tra­ži­va­nja isto­ri­čar po­ku­ša­va se­bi da ob­ja­sni po­ja­ve ko­je ga lič­no in­tri­gi­ra­ju, op­se­da­ju, ko­je ga te­ra­ju na ne­pre­kid­no pre­i­spi­ti­va­nje.

I dru­go i još va­žni­je: gra­đa o Bi­bli­o­te­ci ko­ju je ured­nik sa­ču­vao go­vo­ri mno­go vi­še o ju­go­slo­ven­skoj i srp­skoj po­li­ti­ci i dru­štvu ne­go o sa­mom Iva­nu Čo­lo­vi­ću. Sve si­tu­a­ci­je o ko­ji­ma sve­do­či ova knji­ga is­ko­ri­šće­ne su da bi se pre­ko njih is­tra­ži­la ne­ka ši­ra sce­na, ne­ko op­šti­je pi­ta­nje, ne­ki du­go­traj­ni­ji pro­blem. Pi­sa­nje o Čo­lo­vi­ću i Bi­bli­o­te­ci XX vek je “stu­di­ja slu­ča­ja”, ona uska pukotina koja omo­gu­ća­va da se kroz nju vi­di mno­go ši­ra po­za­di­na, da se upre pr­stom na ne­ke traj­ne pro­ble­me na­šeg dru­štva. Kad sam vi­de­la sa­ču­va­ne do­ku­men­te, bi­lo mi je ja­sno da se u nji­ma pre­la­ma na­ša naj­no­vi­ja isto­ri­ja, da se mno­ga ključ­na pi­ta­nja dru­ge po­lo­vi­ne dva­de­se­tog ve­ka mo­gu po­kre­nu­ti ako se do­volj­no uop­šte si­tu­a­ci­je o ko­ji­ma su sve­do­či­li. Ne is­ko­ri­sti­ti ta­kvu gra­đu ko­ja mi je bi­la na do­hvat ru­ke, u ku­ći, bio bi za me­ne kao isto­ri­čar­ku ozbi­ljan pro­fe­si­o­nal­ni pro­pust. Ta­ko je na­sta­la ova knji­ga.

Mno­gi su mi po­mo­gli u ra­du na ovoj knji­zi. La­tin­ka Pe­ro­vić i Raj­ko Da­ni­lo­vić da­li su mi in­ter­vjue u ko­ji­ma su osve­tli­li do­ga­đa­je iz ra­nih se­dam­de­se­tih, što mi je po­mo­glo da raz­u­mem pr­vu afe­ru na­sta­lu za­bra­nom knji­ge Do­bri­ce Ćo­si­ća Moć i strep­nje 1972. go­di­ne. Dra­go­ljub To­do­ro­vić, pi­sac jed­ne od naj­in­te­re­sant­ni­jih knji­ga o Do­bri­ci Ćo­si­ću[4], po­mo­gao mi je svo­jim do­dat­nim ob­ja­šnje­nji­ma da de­talj­ni­je i tač­ni­je sa­gle­dam ulo­gu i de­lat­nost tog pi­sca u na­šoj kul­tur­noj i po­li­tič­koj isto­ri­ji. Isto­ri­ča­ru Mar­ku Milj­ko­vi­ću za­hval­na sam što je pe­dant­no pri­ku­pio i ob­ra­dio po­dat­ke o re­cep­ci­ji po­je­di­nih iz­da­nja, ko­ji su mi omo­gu­ći­li da raz­u­mem ulo­gu Bi­bli­o­te­ke i nje­no me­sto u ju­go­slo­ven­skoj i srp­skoj jav­no­sti. Mi­le­na Mar­ko­vić je iz­ra­di­la pot­pu­nu bi­bli­o­gra­fi­ju Bi­bli­o­te­ke XX vek, ko­ju će či­ta­lac na­ći u do­dat­ku ove knji­ge. Ova bi­bli­o­gra­fi­ja mi je omo­gu­ći­la da na­pra­vim ana­li­zu te­ma, na­uč­nih obla­sti i pa­ra­dig­mi ko­je su se sme­nji­va­le u ovoj iz­da­vač­koj se­ri­ji. Drin­ki Goj­ko­vić sam za­hval­na na po­dr­šci i sa­ve­ti­ma ko­ji su ovu knji­gu uči­ni­li bo­ljom. De­ja­nu Ili­ću du­gu­jem ve­li­ku za­hval­nost što je iskre­no i otvo­re­no, kao uvek, re­kao sa či­me se ne sla­že i ta­ko mi po­mo­gao da uočim manj­ka­vo­sti ko­je bez nje­ga ne bih vi­de­la.

Sep­tem­bar 2011.

D. S.