|
Noga u vratima
275,00 din.
Istoričarka Dubravka Stojanović magistrirala je 1992, a doktorirala 2001. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. godine radila je u Institutu za noviju istoriju Srbije. Godine 1996. prešla je na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a 2008. godine postala je vanredni profesor na katedri za Opštu savremenu istoriju. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918, (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003), Srbija 1804-2004, (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008) i Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010).
PREDGOVOR
Svi nesrećni urednici slični su jedan drugome, a svaki srećan – srećan je na svoj način. Ova obrnuta parafraza početka Ane Karenjine poslužila je uredniku Biblioteke XX vek Ivanu Čoloviću da u jednom davnašnjem intervjuu u NIN-u objasni položaj izdavaštva i urednika u tadašnjoj Jugoslaviji[1]. To se, evo, ni skoro trideset godina kasnije, u jednoj sasvim drugačijoj zemlji, nije promenilo. Uslovi su uvek bili takvi da je najlakše bilo proglasiti se nesrećnim. Bilo je dovoljno prepustiti se i priključiti se onima koji veruju da se drugačije i ne može. Opravdavati sebe “ovim trenutkom”, socijalizmom, represijom, krizom, nestašicama, ratom, tranzicijom, opasnim režimima i svetskim lomovima uvek je bio lakši put. Drugim rečima, biti “srećan urednik” i tada je, kao i danas, značilo imati sopstveni način, svoj, uz mnoge teškoće, pronađen put. I na njemu, uglavnom, biti usamljen.
Ova knjiga nastala je povodom jubileja Biblioteke XX vek. Ove, 2011. godine, navršava se 40 godina njenog postojanja. Ona je jedina preživela od edicija teorijske literature koje su pokrenute u nekadašnjoj Jugoslaviji. Iako su tada takve serije bujale i uključivale se u živu intelektualnu scenu, nijedna, osim Biblioteke XX vek, nije uspela da prebrodi raspad Jugoslavije, ratove, promenu sistema i da napravi tranziciju i snađe se u novim, tržišnim odnosima. Već zbog toga, kao i zbog činjenice da su se u našoj prošlosti institucije rušile i gubile lakše nego što su se pravile, Biblioteka XX vek zaslužila je svoju biografiju[2]. Kao i u mnogim drugim slučajevima, ona je opstala zahvaljujući upornosti pojedinca, najčešće uprkos i nasuprot sistemu. I zbog toga je zaslužila svoju biografiju, jer je to priča i o drugim sličnim “slučajevima” kulturnih projekata koji su nastali i opstali zahvaljujući entuzijazmu onih koji su više menjali sistem nego što je on uspeo da promeni njih. U našoj prošlosti ima mnogo takvih primera. Ipak, oni do danas nisu pomogli da se odnos između pojedinaca i sistema promeni: da sistem bude tu zbog pojedinaca, a ne obrnuto.
Uvek je bilo više razloga da Biblioteka XX vek prestane da izlazi, nego da opstane. Već godinu dana po osnivanju, 1972. godine, bila je zabranjena knjiga koja je objavljena pod njenim znakom, a urednik i Biblioteka izgubili su svoj prvi krov, Narodni univerzitet “Braća Stamenković”. Tada je počela saga o kojoj svedoči ova knjiga. Čolović je Biblioteku, kao svoje autorsko izdanje, selio od jedne do druge izdavačke kuće, u potrazi za boljim uslovima ili sklanjajući je kada je bila ugrožena. Posle Duge, BIGZ-a i Prosvete, od 1989. godine postala je privatno izdanje svog urednika. U svim fazama na nju su se odražavale političke prilike, preteći da joj oduzmu autonomiju, da je pretope, iskoriste je u nekoj bici koja nije bila njena. Sistemi i metodi su se razlikovali, drugačiji su bili i nominalni ciljevi, kao i garniture na vlasti. Ipak, svima je smetala Biblioteka koja je stajala sa strane, bez namere da se uhvati u kolo. Zato je ovo knjiga o Biblioteci, ali i o tim sistemima.
Metodološki, ova knjiga pripada društvenoj istoriji. Postavlja se, zato, pitanje usklađenosti tog pristupa sa podnaslovom knjige: Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek. Osim otvorene aluzije na poznatu knjigu Vladimira Dedijera Prilozi za političku biografiju J. B. Tita, naslov može da navede na zaključak da je reč o klasičnoj, političkoj istoriji. To, međutim, nije slučaj. Ovde se govori o mnogim političkim događajima koji su određivali i potresali istoriju Jugoslavije i Srbije u poslednjih 40 godina, ali iz perspektive jedne serije knjiga. U centru pažnje je, dakle, Biblioteka XX vek, kao jedna kockica društvenog i kulturnog mozaika u protekle četiri decenije. Na nju je fokusirano istraživanje, ona je ta koja povezuje različite sisteme, režime, preokrete, lomove. I zbog toga metodološki pripada društvenoj istoriji – ona ostavlja po strani naizgled burne i brze promene one plitke političke sfere i posmatra ih iz dubine, iz one perspektive koja se sporo menja, koja se kreće u skladu sa usporenim vremenom kojim se kreće društvo. Istovremeno, ovde je primenjen jedan novi pristup političkoj istoriji, koja se posmatra iz te izmaknute “stajne tačke” istoričara, kome su politički tokovi samo okvir, ram u koji je smešteno društvo oličeno jednom malom, žilavom edicijom teorijske literature. Sve ove političke promene uticale su na Biblioteku. Ona na njih nije. Ali ih je odražavala, ona je bila slika te politike, odraz u ogledalu. I to u ogledalu namerno izabrane margine.
Baš zato što je sve te godine ova serija knjiga ostala malotiražna, s ograničenim brojem naslova godišnje, ona daje taj poseban pogled na političku sferu. Zahvaljujući svesno odabranoj margini na kojoj je stajala, ona je nadživela sve poretke koji su joj “radili o glavi”, zadržala je vlastitu autonomiju i ostala kao svedok. Ako bi se tražio recept koji je Čoloviću omogućio da bude “srećan” urednik, onda bi to, na prvom mestu, bila njegova čvrsta rešenost da odoli ulivanju u bilo koji “mejnstrim”, da nikad ne postane deo vladajućeg “establišmenta”, da, kako je sam jednom prilikom rekao, nikad ne postane veliki izdavač. To mu je omogućilo da traje, da on isprati razne garniture vlasti, a ne one njega. To mu je omogućilo i da o srpskom društvu i o srpskoj politici stvori sliku iz vlastitog posebnog ugla, svog malog kruga slobode, kako se i zove poslednje poglavlje ove knjige. Ta slika, ma koliko važna za samu Biblioteku, važna je i za srpsku politiku i za srpsko društvo. Ili bi bar trebalo da bude.
Ona je važna zbog toga što pojedine epizode istorije Biblioteke XX vek otvaraju neka opšta pitanja. Na prvom mestu to su problemi odnosa vlasti i društva, društva i pojedinca. Tačnije, centralno pitanje je na čemu počivaju autoritarni poreci koji se reprodukuju u našoj istoriji? Da li oni redukuju slobode društva i pojedinaca ili pojedinci i društvo ni ne traže više slobode? Da li bi režimi bili represivni da su ikada naišli na čvrst otpor društva? Ili se oni hrane slabostima društva, njegovim konformizmom, strahom, nespremnošću ni na minimalan rizik? Ko koga tu drži u šaci? Da li politički poreci koče razvoj društva ili, obrnuto, slabo društvo proizvodi poretke koji mu omogućavaju da ne odraste? Poretke koji mu podilaze i uljuljkuju ga, štiteći ga da ne preuzme odgovornost odraslih? Ta pitanja i odgovori proveravani su u ovoj knjizi kroz mnoge situacije u kojima se nalazila Biblioteka XX vek.
Zbog toga su urednik Biblioteke i autorka knjige došli na ideju da se 40. godišnjica proslavi i obeleži njenom sopstvenom istorijom, kao dvestotom knjigom. Ne da bi se ova edicija veličala – ili, dobro, ne samo zbog toga. Nego da bi se pokazalo da se uvek, u svakom sistemu i u svakoj prilici, moglo opstati i ostati svoj. I da je uvek bilo ljudi koji su to smeli. I nije ih bilo malo. Sve konfliktne situacije o kojima je reč u ovoj istoriji pokazuju da je uvek bilo novinara, prijatelja, intelektualaca, službenika, “običnih ljudi”, pa i rukovodilaca koji su se suprotstavljali. Drugim rečima, da je prostora za otpor uvek bilo. Da taj prostor prave i šire pojedinci u meri u kojoj su spremni za njega da se bore. Zato ovo nije knjiga samo o Biblioteci XX vek i njenom uredniku, već i o svim tim ljudima koji nisu dali da se vrata zalupe, koji su držali nogu u vratima. Zato je ova knjige i podrška svima onima koji će te bitke i u budućnosti voditi.
Knjiga ima klasičnu strukturu, podeljenu na četiri hronološke celine. To je daleko od metodoloških uzora društvene istorije, ali je takva podela svesno izabrana. Ona omogućava da se prate naoko brze smene političkih prilika i spore društvene i kulturne promene, kao dva paralelna toka. Tako se lakše vidi njihova međuzavisnost, preplitanje tih nivoa postaje razumljivije.
Prva celina posvećena je aferi u Narodnom univerzitetu “Braća Stamenković”, izazvanoj zabranom knjige Dobrice Ćosića Moć i strepnje, objavljene 1971. godine, koja u Biblioteci nosi br. 4. Drugo poglavlje obuhvata period od 1972. do 1989. godine, koji je Biblioteka provela u velikim samoupravnim izdavačkim kućama Duga, BIGZ i Prosveta. Nju su tada mučili i samoupravljanje i optužbe za političku nepodobnost, ali pre svega opšta klima konformizma koja je stezala jače od samih vlasti. Treći deo govori o dramatičnom vremenu od 1989. do 2000. godine, vremenu raspada države, ratova i promene sistema. Bilo je to i vreme kad je Biblioteka XX vek privatizovana, što joj je donelo neke tipične probleme tranzicije i pritiske novih vrsta. Politički i antiratni angažman urednika ponovo se odražavao i na Biblioteku. Poslednji period, od 2001. do 2011. godine, obuhvata vreme posle pada Miloševićevog režima. Direktnih političkih pritisaka više nije bilo, ali je time pitanje društvene inercije, zatvorenosti i ideoloških opterećenja bilo još, rečnikom tranzicije rečeno, transparentnije. Ovaj period posebno je pokazao da je prostor slobode ostao skučen, ograničen na mali krug. Sopstveni krug, onaj koji donosi sreću srećnim urednicima. Koliko će se on širiti zavisi ponovo od pojedinca, ali i od večitog takmičenja između pojedinca, države i društva.
Knjiga je zasnovana na raznovrsnim izvorima. Prvo poglavlje je najbolje potkrepljeno, jer je, zahvaljujući aferi u Narodnom univerzitetu “Braća Stamenković” i mnogim sačuvanim zvaničnim aktima, postojala raznolika građa koja je omogućila da se ovi događaji vide iz različitih uglova. Uz to, urednik Biblioteke je u vreme ovih događaja vodio detaljan dnevnik, u koji je ubacivao i originalne dokumente i napise u štampi. I sve kasnije krize ostale su sačuvane u zvaničnim i nezvaničnim dokumentima njegove lične arhive, koja je poslužila kao izvorna osnova za rekonstrukciju događaja. Budući da se radi o društvenoj istoriji, deo izvora potražen je i nađen u nenamerno sačuvanim ostacima prošlosti: od spiskova knjižara s kojima se sarađivalo, do uplatnica i dostavnica, preko ugovora ili sačuvanih pisama. Prepune fascikle takvih dokumenata svedočile su o nekoj od tema važnih za ovu knjigu.
Uz to, urednik Biblioteke i autorka knjige žive zajedno. Drugim rečima, ona skoro dvadeset godina sluša razne priče o događajima koji su opisani u ovoj knjizi. To je i prednost i otežavajuća okolnost. Prednost, jer je zahvaljujući tome uopšte i mogla da napiše ovu knjigu. Stalni razgovori o ovim temama omogućili su da se rekonstruišu događaji, da se upotpuni sve ono što nije potkrepljeno odgovarajućom istorijskom građom, da se razume kontekst. Otežavajuća okolnost je, naravno, u tome što čitaoci mogu sumnjati u objektivnost autorke i knjigu, pre čitanja, odbaciti kao puku propagandu i pohvalu životnog partnera.
To odmah treba raščistiti. Prvo, oduvek zastupam stanovište da je istoričar uvek subjektivan i da tako i treba da bude, jer će, zahvaljujući tome, stalno želeti da sazna više o onome što ga lično privlači. Postavlja se pitanje zašto bismo se uopšte bavili nečim prema čemu nemamo nikakav ličan odnos, prema čemu smo neutralni, indiferentni[3]. Izborom svog predmeta istraživanja istoričar pokušava sebi da objasni pojave koje ga lično intrigiraju, opsedaju, koje ga teraju na neprekidno preispitivanje.
I drugo i još važnije: građa o Biblioteci koju je urednik sačuvao govori mnogo više o jugoslovenskoj i srpskoj politici i društvu nego o samom Ivanu Čoloviću. Sve situacije o kojima svedoči ova knjiga iskorišćene su da bi se preko njih istražila neka šira scena, neko opštije pitanje, neki dugotrajniji problem. Pisanje o Čoloviću i Biblioteci XX vek je “studija slučaja”, ona uska pukotina koja omogućava da se kroz nju vidi mnogo šira pozadina, da se upre prstom na neke trajne probleme našeg društva. Kad sam videla sačuvane dokumente, bilo mi je jasno da se u njima prelama naša najnovija istorija, da se mnoga ključna pitanja druge polovine dvadesetog veka mogu pokrenuti ako se dovoljno uopšte situacije o kojima su svedočili. Ne iskoristiti takvu građu koja mi je bila na dohvat ruke, u kući, bio bi za mene kao istoričarku ozbiljan profesionalni propust. Tako je nastala ova knjiga.
Mnogi su mi pomogli u radu na ovoj knjizi. Latinka Perović i Rajko Danilović dali su mi intervjue u kojima su osvetlili događaje iz ranih sedamdesetih, što mi je pomoglo da razumem prvu aferu nastalu zabranom knjige Dobrice Ćosića Moć i strepnje 1972. godine. Dragoljub Todorović, pisac jedne od najinteresantnijih knjiga o Dobrici Ćosiću[4], pomogao mi je svojim dodatnim objašnjenjima da detaljnije i tačnije sagledam ulogu i delatnost tog pisca u našoj kulturnoj i političkoj istoriji. Istoričaru Marku Miljkoviću zahvalna sam što je pedantno prikupio i obradio podatke o recepciji pojedinih izdanja, koji su mi omogućili da razumem ulogu Biblioteke i njeno mesto u jugoslovenskoj i srpskoj javnosti. Milena Marković je izradila potpunu bibliografiju Biblioteke XX vek, koju će čitalac naći u dodatku ove knjige. Ova bibliografija mi je omogućila da napravim analizu tema, naučnih oblasti i paradigmi koje su se smenjivale u ovoj izdavačkoj seriji. Drinki Gojković sam zahvalna na podršci i savetima koji su ovu knjigu učinili boljom. Dejanu Iliću dugujem veliku zahvalnost što je iskreno i otvoreno, kao uvek, rekao sa čime se ne slaže i tako mi pomogao da uočim manjkavosti koje bez njega ne bih videla.
Septembar 2011.
D. S.