Kupusara. Ogled iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti

Svetlana Slapšak

Oblast: Društvene i humanističke nauke, Sociologija, etnologija i antropologija

Izdavač: Biblioteka XX vek

Broj strana:

170

Povez:

Broširani

Format:

17 cm

Godina izdanja:

2016

ISBN:

978-86-7562-133-1

Izaberite količinu

Cena:

660 RSD

Opis

Sve­tla­na Slap­šak je re­dov­ni pro­fe­sor i ko­or­di­na­tor stu­dij­skih pro­gra­ma na ISH (In­sti­tu­tum Stu­di­o­rum Hu­ma­ni­ta­tis) u Lju­blja­ni. Drži predavanja iz oblasti an­tro­po­lo­gi­je an­tič­kih sve­to­va, stu­di­ja ro­da i bal­ka­no­lo­gi­je. Ne­ke od nje­nih no­vi­jih knji­ga: Za an­tro­po­lo­gi­jo an­tič­nih sve­tov (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2000), Žen­ske iko­ne XX ve­ka (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2001), Žen­ske iko­ne an­tič­kog sve­ta (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2006), Ma­la cr­na ha­lji­na: ese­ji o an­tro­po­lo­gi­ji i fe­mi­ni­zmu (Cen­tar za žen­ske stu­di­je, Be­o­grad, 2007), Mi­kra the­a­tri­ka (MGL, Lju­blja­na, 2011), An­tič­ka mi­tur­gi­ja: že­ne (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2013) i Ze­lje in spol­nost (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2013), Leteći pilav (Biblioteka XX vek, 2014), Kuhinja z razgledom (Goga, Novo Mesto, 2015).

Predgovor

Kupusom sam se počela baviti relativno kasno, premda se podstrek za to pojavio veoma rano, na samome početku mog bavljenja naukom. Pre četrdeset i pet godina, na drugoj godini klasičnih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, profesorka istorijske gramatike indoevropskih jezika Ljiljana Crepajac (kod koje sam docnije magistrirala i doktorirala) me je pozvala da jedanput ili više puta nedeljno pomažem u čitanju penzionisanom profesoru i akademiku kod njega u kući.

Milan Budimir bio je slep. Vid je izgubio kada je imao dvadeset i pet godina, kada je boravio u neljudskim uslovima u logoru u Mađarskoj, za vreme prvog svetskog rata. Rodio se u Mrkonjić Gradu, a gimnaziju je učio u Sarajevu. To je bilo vreme austrougarske vlasti. Budimir je bio odličan u matematici. Između ostalog je pomagao, na privatnim časovima matematike, jednom drugom učeniku gimnazije, Gavrilu Principu. Kada je maturirao, zatražio je stipendiju za studiranje u Beču, ali nije dobio matematiku, koju je želeo, nego klasične studije. Studiranje i život u gradu koji je u to vreme verovatno bio najuzbudljiviji grad na svetu, bilo je isprepletano sa jugoslovenskim i socijalističkim aktivizmom – a oboje je značilo planiranje uništavanja postojeće politike i sveta u kojem je živeo. U Beču je 1910. video mrtvoga Lazu Kostića, u sanatorijumu u kojem je umro[1]. Studenti Srbi pozvani su da mu odaju počast pre odnošenja pesnikovog tela na pogreb u Somboru, najsiromašniji među njima imao je, po testamentu, dobiti pesnikovo odelo. Mrtvi pesnik sa dobro očuvanim telom (Kostić je celog života vežbao i trčao) na mladoga Budimira je ostavio dubok utisak: video ga je kao Dionisa pred ponovno rađanje. Mnogo godina docnije je o nekim Kostićevim teško razumljivim stihovima napisao lucidan esej[2].

Budimira su uhapsili 1913. na demonstracijama slovenskih studenata. Iz zatvora ga je izvadio, kao i ostale, njegov profesor i veliki stručnjak za Aristofana, kako izgleda i socijalista, Ludvig Radermaher. Neposredno po proglađenju rata Budimir je uhapšen i odveden u logor u Mađarskoj. Posle rata vratio se u Sarajevo, gde je dobio mesto profesora u gimnaziji i gde je osnovao stranku Ra-De-Na. U njoj su bili srpski, hrvatski, muslimanski i jevrejski intelektualci, bilo je i naprednih sveštenika svih tih vera, u programu su bila radnička prava i jednakost rodova. Izdavao je i satirični list Oko[3]. Tada je već bio potpuno slep. Jugoslavija je umesto republike postala kraljevina, a politički program za koji se zalagao ne samo da je izgubio prostor delovanja, nego i nešto legalnosti. Budimir je ipak, posle doktoriranja u Beču (sa tezom na latinskom), dobio mesto na univerzitetu u Beogradu. Došao je sa suprugom Cvijetom, koja je imala doktorat iz biologije. Izgradio je kuću na uglu Đušine i Cvijićeve ulice, u delu Beograda koji je nazvan Profesorska kolonija. Kako mi je pričao, tada se kuća u Beogradu mogla sagraditi od prodaje jedne krave ili od tri profesorske plate. Od 1967. do 1973. sam u tu kuću odlazila bar jedanput nedeljno. Oktobra 1973. dobila sam stipendiju za Grčku, i pasoš pride. Vratila sam se posle godinu dana, pasoš mi je ponovo oduzet. Kod profesora Budimira sam zatim odlazila sve do njegove smrti, oktobra 1975.

Rad sa Milanom Budimirom značio je beskonačnu raspravu sa građenjem i razgrađivanjem argumenata. Znao je kako da svoje interese pravično uskladi sa mojima, i dopuštao je da postavljam pitanja (na početku uglavnom glupava) pre nego što započnemo pravi posao; na kraju bi došla na red rasprava o mojim pitanjima, i bio je u tome pažljiv i nikada podsmešljiv – što je inače bio njegov stil. Imala sam, dakle, jedinstvenu priliku da radim u njegovoj mentalnoj radionici. U doba kada sam bila među njegovim privatnim asistentima, on je upravo završio rad sa dvoje svojih učenika iz ranijih generacija, istoriju rimske književnosti sa Mironom Flašarom i istorijsku gramatiku grčkog u obliku udžbenika starogrčkog sa Ljiljanom Crepajac. Sada, skoro pola veka docnije, mogu samo da potvrdim da još nisam naišla na tako originalan i smeo koncept mešanja kultura u rimskoj književnosti u svetskoj akademskoj produkciji[4]. Niko nije izašao iz veštačkih, formalističkih i zapravo netačnih okvira „rimskog“ ili „latinskog“, niko nije tako široko i istovremeno bogato dokumentovano prikazao odnose između helenističke i poznohelenističke kulture i posebno književnosti i rastuće rimske kulture, koja se morala snalaziti u tadašnjoj nadmoćnoj globalnoj kulturi, obeleženoj grčkim. Udžbenik za starogrčki je isto tako, u poređenju sa do danas objavljenom literaturom iz tog područja, smelo i originalno delo, koje svojom strukturom omogućava (i zahteva) pristup starogrčkom iz istorijsko-lingvističke perspektive. Obe knjige do danas nisu dobile odgovarajuče stručno tumačenje, koje bi moglo biti inspirativno za nove generacije.

Ljiljana Crepajac je pre rada sa Budimirom spasla, uredila i izdala veliko delo o antičkoj estetici Abice Savić Rebac, koja se ubila 1953. Osećam potrebu da o tome kažem nešto više, jer težina nepravednog prećutkivanja tu ozbiljno obremenjuje. Anica Savić Rebac je svoje najrevolucionarnije delo ostavila u nedovršenom obliku – ali jedino ako to gledamo u okviru njenih iskazanih namera da obradi teorijsku estetičku misao Evrope zaključno sa Renesansom, a istoriju filosofije ljubavi sve do modernog doba[5]. Trideset godina docnije, Darinka Zličić sa Univerziteta u Novom Sadu je, u saradnji sa prof. Ljiljanom Crepajac i sa mnom, pripremila novo izdanje ove knjige, sa manjim popravkama prvog izdanja. Prof. Ljiljana Crepajac i ja smo dodale, ona „Uvodnu reč“ i ja „Uvodnu studiju“, a Književna zajednica Novog Sada bila je izdavač.

Nemam nameru da ponavljam ono što sam o toj izuzetnoj studiji imala da kažem pre trideset godina. Tada je moj način razmišljanja i pisanja bio obeležen suvremenim teorijama i težnjom da se i pomoću njih izrazi suprotstavljanje ograničenjima društva u kojem sam živela: ne mnogo različito od težnje Anice Savić Rebac (i mnogih drugih) da odoleva ograničenjima njenog vremena. Meni je mnogo pomagao teorijski okvir u kojem je život autora koje sam izučavala – a povremeno i uživo branila od pritisaka državnog aparata – bio odvojen od autorskih tekstova. Između autora i njegove (ponekad krivične) odgovornosti i teksta umeštao se čitalac, konkretan ili generički, čitanje kao beskrajno veliko područje interpretacija, autorstvo samo bilo je pod pitanjem…Naravno da je ovakva odbrana u slučajevima verbalnog delikta bila manje ili više uspešan trik: no za one malo kraćeg pamćenja ili sa malo previše idealistički usađene vizije prošlosti, ostaje ključno pitanje – šta je ondašnjoj državi bilo potrebno da kontroliše šta pišu pesnici? Upravo tu su se stvari promenile tako, da je neko, ko je učestvovao u prilikama i neprilikama oko slobode izražavanja i njenog društvenog smisla, docnije morao da ozbiljno promisli svoje angažmane. Kada pesnici počnu da pišu stihove sa kojima nepesnici umiru na frontovima, stvari se sa čitaocem, tekstom i autorstvom temeljno menjaju. Nijedan zajednički razdelitelj umetničke reči i dela i stvarnosti više nije nepobitan. Odgovornost, međutim, jeste.

U slučaju Anice Savić Rebac, osetljivost za odgovornost nikada nije bila sporna. Bila je socijalistkinja i antifašistkinja, nije prihvatala ni patrijarhat, ni monarhiju, ni docnije, kvislinge odnosno četnike u Srbiji. Rebeka Vest, koja je tri godine vredno učila za svoju posetu kraljevini Jugoslaviji, koju je htela da vidi i opiše pre nego što je osvoje nacisti (to daje kao cilj svog putovanja), išla je u Skopje samo zato da tamo upozna Anicu Savić Rebac. Priča je poznata, sa sve genijalnim vodičem Rebeke Vest, Stanislavom Vinaverom. U razgovorima dve žene, koje će se još deceniju dopisivati, čita se možda najbolje Anica Savić Rebac, čiji šarm, lakoća, duhovitost, kozmopolitizam, filosofska oštrina, naučni rad, pesnički zanos i politička opredeljenja ne mogu da se razdvoje – naročito ne na biografiju i na nauku stvaralaštvo. Imam naime utisak da je sudbina Anice Savić Rebac, posebno njeno samoubistvo, skrenulo pažnju i doprinelo da se izgubi mnogo vremena i prilika za dostojno prikazivanje izuzetnog doprinosa ove žene. Prvo, nije se napravio nijedan prevod njenih dela – ono što je Anica Savić Rebac sama znala i htela da radi: prevela je svoju doktorsku tezu da bi o njoj debatirala sa drugim stručnjacima, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski sa istim ciljem, prevodila je celog svog života. Između ostalog, jugoslovenske partizanske pesme, da zapadni svet upozna sa živom usmenom tradicijom i okolnostima koje su je podstakle. Njena knjiga o pretplatonskoj erotologiji, jedinstvena kombinacija filozofije, filologije i antropologije, nije odmakla dalje od očiju ljudi sa kojima je htela raspravljati. U mlađim generacijama istraživača antike pojavio se termin erotologija i u značenju filozofije ljubavi, ali bez navođenja njenog imena. A ona je termin izvadila iz profesorskog „separea“ u kojem je označavao naprosto antičku pornografiju, i dala mu filozofsko dostojanstvo.

Kada je u pitanju Antička estetika i nauka o književnosti, stvari su još grublje nepravične i neopravdano potisnute: ova knjiga je smeli upad u negirano i zapostavljeno područje, protiv teza uticajnog Benedeta Kročea. Anica Savić Rebac naime traži izrađenu estetičku teoriju ne samo među filozofima – posebno naravno kod Platona, nego i kod autora pred kojim zastaju sve ugrađene, potisnute ili naprosto spolja preteće cenzure autora u mnogim istorijskim trenutcima – kod Aristofana. Mihail Bahtin se, recimo, iz razumljivih razloga, nije usudio ni da ga pomene, premda je izučavao smeh i o njemu teoretisao. Aristofan ima imanentnu estetsku teoriju, direktnu književnu kritiku, i uz to je pesnik – možda najveći lirski grčki pesnik, kako je to mislio Milan Budimir. Trebalo je samo imati smelosti da se čita. Čitanje Anice Savić Rebac povezuje apstraktnu umetnost (Pita Mondrijana) i Platonove ideje, a u čitanju Aristofana ukazuje na ono što je u osnovi svega što je pisao – atinsku demokratiju. Politička, odnosno demokratska relevantnost estetike kosi se sa svim navikama estetiziranja sve do danas, ali i sa onim nesrećnim uguravanjem estetike u partijske kalupe…

Pa ipak, knjiga nije ponovo objavljena trideset godina, i zajedno sa Pretplatonskom erotologijom, kružila je u kopijama među studentima: bilo je potrebno da se nađe nekoliko žena, pa da se knjiga pojavi u seriji svih njenih knjiga. U međuvremenu, 1974, prevedena je u Nolitu Teorija o lepom u antici Ernesta Grasija (Grassi), objavljena 1962 na nemačkom. Zbog čega je prevedena, i zašto istovremeno sa tom knjigom nije preštampana knjiga Anice Savić Rebac?

Ernesto Grasi, nekoliko godina mlađi od Anice Savić Rebac, umro je u dubokoj starosti, 1991, i njegova karijera nije nikada zaustavljena, čak ni usporena: rođeni Italijan, posle studiranja u Italiji preselio se u Nemačku; bio je otvoreni obožavatelj nacizma, profesor u Frajburgu, Berlinu i Minhenu, osnivač instituta za humanistiku Institutum studiorum humanitatis, 1942. Kada se institut sa takvim imenom početkom devedesetih stvarao u Ljubljani, primetila sam da nije dobro da ima isto ime, ali su me prvaci projekta preglasali – i bili su jedini kod kojih sam mogla da se zaposlim. Grasi je lepo preživeo rat, slikao se na govornici u Berlinu pod zastavom sa kukastim krstom, i ostao na svom profesorskom položaju. Njegova knjiga, koja se ne bavi naukom o književnosti, sadrži umereno kritičko raspredanje o promenama umetničkih zahteva i izvesno nije zanemarivo delo. U poređenju sa radom Anice Savić Rebac, deluje usko i zamorno. Kako je bilo mogućno da se sredinom sedamdesetih, u doba obračunavanja sa nacionalistima i „liberalima“ u Jugoslaviji i u doba grubog stezanja slobode izražavanja, prevodi i objavi knjiga jednog naciste, a gura se u zaborav knjiga jedne antifašistkinje, socijalistkinje i znatno originalnije autorke? Ima li smisla pitati svedoke i uticajne učesnike toga doba? Verovatno ne: ostaje paradoks da su bili osetljivi na svaki nagoveštaj problematizacije demokratije, čak i antičke, a da su na miru ostavljali praznjikavo teoretisanje okolo estetike. Partijski larpulartizam? Posao potiskivanja Anice Savić Rebac u zaborav obavljao je sa mnogo zlobe njen učenik Miron Flašar, dok su drugi njeni učenici i čitaoci činili neku vrstu sekte, uglavnom dalje od vlasti i institucija. Njihov rad o Anici Savić Rebac je, razumljivo, doživljavao i doživljava sličan tretman. Ostali deo nauke i kulture mogao je sebi dozvoliti naduto neobraćanje pažnje, ili prostačko ogovaranje.

Anica Savić Rebac više nego ikada zaslužuje ponovno čitanje u kojem bi životna priča nužno obuhvatila njena naučna, književna i prevodilačka dostignuća, ono što i danas izaziva novu misao. Možda tek razumevajući njene intelektualne domete, možemo zaista razumeti zašto se ubila.

Miron Flašar, inače formalni akademski naslednik Anice Savić Rebac, sa jedne je strane širio verziju po kojoj je bio važniji autor u saradnji sa Budimirom oko rimske književnosti, a sa druge je delo Anice Savić Rebac neargumentovano napadao. Kao studentkinja koja je slušala Flašarova predavanja o rimskoj književnosti, mogu samo da potvrdim da te originalnosti nigde nije bilo – još manje u njegovim objavljenim delima. Činjenica da sam odlazila Budimiru i moje očito pripadanje „drugoj strani“ donelo mi je mnogo neprijatnosti od strane Mirona Flašara – ali to je druga priča. Ako ništa drugo, imala sam jasne primere kako se kao profesor treba ponašati sa studentima, i kako ne treba, i to mi je pomoglo kad sam i sama počela predavati i raditi kao mentor.

Jutarnji rad u Budimirovoj kući započinjao je jakom turskom kafom, koju bi pripremila ili žena koja je dolazila da pospremi po kući, ili ja, u danima kada je nije bilo. Pre podne se, dok smo radili u biblioteci koja je istovremeno bila i dnevna soba, često širio miris kuvanog kupusa, omiljenog profesorovog jela. Budimir mi je rekao da je to osnova njegove dijete i da je ljubav prema kupusu nasledio ne samo od svojih bosanskih predaka, nego i iz rimskih izvora. Veliki rani rimski mislioci, posebno Varon i Katon, padali su u neku vrstu lirskog zanosa kada su pisali o kupusu. Naš razgovori o kupusu postali su stalna šala, koja se svaki put menjala, i usput obogaćivala i postajala sve više ozbiljna rasprava o mešanju kultova, verovanja i praktičnih iskustava u svakodnevici – u svemu što je inače nevažno, nezapisano, prezreto. Kupus je postao ishodište debata koje su upravo u to doba, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, postale važne u evropskoj istoriografiji i uopšte humanistici[6]. Budimirov smisao za humor, njegova ironija i samoironija, a i cinizam koji mi je čistio glavu, napravili su od kupusa semiotičko jezgro naših rasprava o strukturalizmu, teorijskoj i metodološkoj ograničenosti filologije i o potrebi neprekidnog vežbanja u etimološkoj agumentaciji: o etimologiji je Budimir često govorio kao o najopasnijoj disciplini, jer je najmanja greška u procesu dokazivanja dovoljna da se završi u sramotno glupim rezultatima…

Samo nekoliko decenija docnije, etimologija više ne postoji niti na antičkim studijama. Umesto toga, studijski programi za najviša akademska zvanja otvoreno govore o ograničavanju opsega znanja i ne o beskonačnom širenju, koje se čak vidi i kao nešto loše za „uspešnost“ studiranja. Izvorni tekstovi se čitaju u sve užim univerzitetskim krugovima, studenti se ne podstiču da pre svega traže izvore i da ih čitaju u originalu; premeštanje teških rečnika i prelistavanje, što nije daleko od atletske discipline koju sam uspešno trenirala kod Budimira, praktično više ne postoji. Što nije na internetu, za većinu studenata i mnogih naučnika više ne postoji.

Kad se setim kako je Budimir razmišljao i sa kakvom brzinom je sastavljao argument, nisam sigurna da bi danas bio brži sa nekom Brajevom tastaturom: važan je bio upravo dijalog, suočavanje mišljenja. Ponekad je neka moja greška bila izvor nove kombinacije ili argumenta. Posle trostruke provere svih mogućnih etimoloških smerova neke kombinacije i odgovarajućeg prelistavanja kojih dvadesetak rečnika uvek je na red došlo – „a sad da vidimo šta kaže Bedjanić[7]“: Martin Bedjanić, franjevac rođen u Središču ob Dravi, Budimirov profesor u sarajevskoj gimnaziji, bio je autor jednog od najboljih homerskih rečnika uopšte, po Budimirovom mišljenju: još i danas proveravam kod Bedjanića, i čini mi se da se kod njega nalaze uistinu posebno zahtevni i retki primeri duboke i pretinentne interpretacije, koje mnogi drugi naprosto nisu primetili.

Kupus je dakle davao veseliji ton našem radu; više nego jedanput mi je Budimir pomenuo da bi kupus morala dodati na spisak tema kojima ću se baviti u budućnosti. I uistinu, imala sam svoj mentalni „fajl“ za kupus, skupljala sam izvore, zanimljive podatke, reference i citate o kupusu, ali nisam se time ozbiljnije bavila sve do 1998: tada sam dobila poziv da na Kolež d Frans u Parizu održim predavanje. Odlučila sam da predstavim istorijsku antropologiju kupusa kao hommage mom učitelju Budimiru. Dobila sam podsticajne ocene svojih kolega, i naročito, oduševljenu reakciju profesora Pola Vena. Od tog kratkog trenutka slave prošlo je dosta godina, u kojima su realne mogućnosti istraživača u humanistici uopšte, ne samo moje, da prežive i bave se stvarima kojima žele da se bave, drastično smanjene. Zanimanje za kupus nisam zapostavila, probudilo bi se u svakoj biblioteci u kojoj sam radila, posebno u Britanskoj arheološkoj školi u Atini, u Maks Plank institutu za istoriju nauke u Berlinu, u lajdenskoj univerzitetskoj biblioteci i u biblioteci Centra „Luj Žerne“ u Parizu, koja više ne postoji, jer je pripojena Nacionalnom institutu za istoriju umetnosti (INHA). Kada sam imala malo više vremena i bila malo manje opterećena potrebom da se preživi, prelistavala sam svoje zapise: knjiga o istorijskoj antropologiji kupusa i seksualnosti imala je dugu, skoro fantomsku istoriju.

Možda bi u tom obliku klasera punog fotokopija, crteža, cedulja i kompjuterskog fajla i ostala za moju zabavu – ali je istorija još jedanput pokazala svoj ironični lik: posle mnogih godina koje je moja generacija provela u uverenju da se upravo u našoj mladosti zauvek rešio problem cenzurisanja i zabrana oko seksualnosti, i da je sloboda izbora seksualnosti i ličnog života neprikosnoven deo ljudskih prava, stvari su se katastrofalno promenile, kao da se ništa nije nikada dogodilo. Ljudska prava su ugrozile primitivna agresivnost, zatucanost, neznanje, zlobna i korumpirana misao, ukratko, ukidanje osnovnog „paketa“ ljudskih prava. Izgledalo mi je da je došao trenutak da dam primer koliko su uverenja, verovanja, rituali i pravila arbitrarni, koliko je istorijska antropologija dragocen način razumevanja ljudskog ponašanja, koliko su ideje o „prirodnom“, „drevnom“, „tradicionalnom“ netačne i štetne: sa nešto malo nasleđene i naučene ironičnosti, one Budimirove, učinilo mi se da dinamizam promena ritualnih postupaka, kultskih tekstova, tabua i diskurzivnih strategija oko kupusa može da da dobru pouku i potporu razumnoj misli. Bogat raspon seksualno opredeljenih i promenljivih slika kupusa i njegovih značenja u različitim tekstovima svedoče o priručnosti simbolizacije, sinhronim ideološkim upisima, arbitrarnosti znaka, svemu što se prenosi, ukida ili ponovo upotrebljava zbog društvenih i kulturnih potreba.

Istorijska antropologija kupusa svedoči i o snalažljivosti i maštovitosti pri prenosu značenja, i o tome kako je mogućno izbeći cenzuru. Oko kupusa su se nagomilale i naracije koje otkrivaju usiljeno vrednovanje i razne napade na slobodu tela i duha. Tako je kupus za mene postao vrhunski društveno i kulturno relevantan. Temu nije svom težinom pritiskala neka teorijska škola koju bi trebalo dekonstruisati, kako su to napravili Asger Jorn i Noel Arno[8] sa svojom parodijom strukturalističke teorija Klod Levi-Strosa, a u okviru delovanja “Koleža za patafiziku”, institucije ustanovljene 1948, koja još uvek postoji. “Patafiziku” je izmislio Alfred Žari: Žil Delez smatra da je time Žari zapravo „izmislio“ fenomenologiju i tako bio prethodnik Martina Hajdegera[9].

Knjiga o istorijskoj antropolgiji kupusa nema tako visokih ciljeva: njome jedino ozbiljno razmatram mogućnost da se u „niskom“ tematskom području istražuju kompleksne promene ljudskog ponašanja i pojmovanja, uz očito poštovanje parodijskih tradicija…

Prvu verziju ove knjige napisala sam na slovenačkom jeziku.Objavljena je pod naslovom Ze­lje in spol­nost (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2013). Verzija na srpskom jeziku je moj prevod slovenačke verije, dopunjen sa nekoliko novih stranica..Posvećujem je uspomeni na Milana Budimira. Zahvalna sam Peni Vilson i Nikosu Zarganisu za višegodišnje prijateljstvo i pomoć, i Božidaru za strpljivo čitanje.

Atina, novembar 2012 – Ljubljana, avgust 2015.

[1] Cottage-Sanatorium, Sternwartestraße br. 74. u 18. okrugu; zgrada, sagrađena 1907/8, još uvek postoji.

[2] Budimir, M., “Ej, pusto more!”, u knjizi Sa balkanskih istočnika, SKZ, Beograd, 1969.

[3] Časopis je bio u biblioteci Zemaljskega muzeja u Sarajevu; Zemaljski muzej bio je ustanovljen u vreme austro-ugarske vlasti u Bosni i Hercegovini i predstavlja važan spomenik muzeologije. Godine 2012. je zatvoren zbog nedostatka sredstava odnosno neusaglašenosti kulturne politike na federalnom nivou, odnedavno je ponovo otvoren.

[4] Budimir, M., Flašar, M., Pregled rimske književnosti; de auctoribus Romanis, Zavod za izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd, 1963.

[5] Savić Rebac, A., Antička estetika i istorija književnosti, Kultura, Beograd, 1955.

[6] Mislim pre svega na širenje discipline i rascvat novih ideja, teorija i metodologije u francuskoj školi Nouvelle histoire i u časopisu Annales.

[7] Bedjanić, M., Rječnik Homerovih pjesama, Sarajevo, 1901.

[8] Jorn, A., Arnaud, N. La Langue verte et la Cuite : étude gastrophonique sur la marmytologie musiculinaire, Paris, 1968: oba autora bila su aktivna u Koležu za patafiziku.

[9] Deleuze, G., L’ile déserte et autres texts, Minuit, Paris, 2002, str. 105-108.

Od istog autora

Iz iste oblasti