Акција!

Kosovska bitka u albanskom epu

Ana di Lelio

Oblast: Društvene i humanističke nauke, Sociologija, etnologija i antropologija

Prevod:

Slobodanka Glišić

Izdavač: Biblioteka XX vek

Broj strana:

238

Povez:

Broširani

Format:

17 cm

Godina izdanja:

2010

ISBN:

978-86-7562-087-7

Izaberite količinu

Cena: 880 RSD

793 RSD

Opis

Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne službe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj školi Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u albanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi Veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”).

Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena.

PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU

Godinama sam znala samo za Jugoslaviju, državu u susedstvu moje rodne Italije. Znala sam za briljantni um Milovana Đilasa, Praxis i humanistički ugao gledanja praksisovaca na socijalizam i, naravno, uvek uniformisanog ikoničnog Tita, svetskog lidera i čelnika nesvrstanih zemalja. Nikad nisam posvećivala pažnju posebno Srbima. Albanci su za mene bili narod koji je patio pod okrutnim režimom Envera Hodže čija je apsurdna filozofija, prevedena u popularne tekstove na Radio-Tirani, zvučala i zlokobno i smešno. Za Kosovo nikad nisam čula niti sam o njemu razmišljala.

Sve se to promenilo 24. marta 1999. godine. Tada sam saznala da Albanci žive i na mestu zvanom Kosovo. CNN je prikazivao kako hiljade njih pešice prelazi granicu s Makedonijom jer su ih Miloševićeve snage isterale iz njihovih kuća. Tog istog leta otišla sam da radim za Ujedinjene nacije u izbegličkim kampovima u Albaniji. Na Kosovu sam posle rata videla razorenu zemlju, ophrvanu žalošću.

Krajem juna 1999. godine upoznala sam Ivana, šesnaestogodišnjeg dečaka iz Zvečana koji je govorio francuski, znao mnogo o zapadnjačkoj muzici i Holivudu i žarko želeo da upiše fakultet. Ne tamo, ne na Kosovu. Njegov otac je već otišao u Srbiju gde je pripremao teren za dolazak ostatka porodice jer je osećao da za njih nema više života na Kosovu. Tog leta severni deo Kosova izgledao je netaknuto, što je bilo u oštroj suprotnosti s prizorima odmah preko reke Ibar: Mitrovica, nekada grad pun života, bila je pretvorena u gomilu šuta, razorena do neprepoznatljivosti. Na moje pitanje šta misli o tom kontrastu Ivan mi je odgovorio: “Oni su to uradili, albanski teroristi su spalili svoje kuće da bi nas okrivili.”

Isto sam čula i od žena koje sam u februaru 2000. godine srela u vozu na putu od Kosova Polja do Zvečana. One su se upustile u tročasovno putovanje samo da bi telefonirale u Srbiju gde su njihova deca poslata u školu. Posmatrale su pejzaž koji je promicao, seosko područje išarano ruševinama i ozlojeđeno govorile: “Albanski teroristi su sve uništili.” Dokazi su zapravo više nego ubedljivo pobijali takvo uverenje jer su Miloševićeva policija i vojska ponekad snimale kamerom ili fotografisale sopstvene rušilačke poduhvate. Ipak, to me je navelo na razmišljanje. Srbi koje sam sretala bili su obični ljudi i živeli su u užasnim uslovima. Na posleratnom Kosovu njihove porodice bile su razdvojene, a oni nisu mogli da izađu iz svojih domova bez pratnje naoružanih vojnika NATO-a. Saosećala sam s njima, ali me je zbunjivalo njihovo tumačenje događaja i to što su bili ubeđeni da su u pravu.

Od leta 1999. godine pokušavala sam da shvatim kosovski konflikt. Pokušavala sam da otkrijem neki smisao u ratu onakvom kakav sam ja videla, prvo na televiziji, a kasnije na terenu. Tražila sam objašnjenje u rečima političara, ali i u onome što su mi govorili obični ljudi, što sam zapažala tokom godina provedenih na Kosovu i čitala u novinama i knjigama.

Naučila sam albanski, a nedavno sam pohađala i časove iz Bosanskog/hrvatskog/srpskog (BHS). Svaki put se iznenadim kad naiđem na reč ili izraz koji na oba ova jezika zvuči kao italijanski. Znam da ne bi trebalo da se čudim. Mi smo svi tako dugo živeli jedni pored drugih. Ono što neprestano pobuđuje moje zanimanje jeste činjenica da smo svi mi zapravo veoma slični. Moja majka je leti pekla paprike da bi ih ostavila za zimu kao što to rade i srpske i albanske majke koje sam srela na Kosovu. Ali svi mi imamo različite nacionalne istorije koje prožimaju ono što bi inače bio običan domaći život i oblikuju različite, konfliktne identitete. Ovo poslednje je predmet mog istraživanja.

Kad sam naišla na neobjavljenu albansku epiku o bici na Kosovu, bila sam oduševljena. Znala sam za prelepe srpske epove i njihov trajni uticaj na način na koji Srbi razmišljaju o Kosovu. Nisam znala da i Albanci imaju svoje pesme. To su fantastične priče o istom događaju, ali se u njima glavni zaplet odvija oko sultana Murata i Kopilića, a ne oko cara Lazara i Obilića. Pomislila sam da bi bilo važno predstaviti ih široj publici i uz njih ponuditi kritičko tumačenje.

Stare bitke nikad se ne zaboravljaju. One su poslužile kao građa za dela klasičnih autora poput Homera, Tukidida, Cezara, Viktora Igoa i Lava Tolstoja. Proizvoljno izabrane “odlučujuće bitke” iz prošlosti služe kao moralne priče modernim vojnim stratezima, ali i kao sredstvo marketinških gurua. Za našu svrhu najvažnije je to što one dobijaju ulogu mita o stvaranju nacije. Istraživačev posao je da otkrije genealogiju takvih mitova i način na koji se oni razvijaju kao narativi. Ja sam pokušala to da uradim sa značenjima koje boj na Kosovu ima za Albance.

Pre devedeset godina srpski naučnici počeli su da sakupljaju albanske epske pesme o Kosovskoj bici i da proučavaju albansku folklornu tradiciju. Drago mi je što imam priliku da s ovom epikom upoznam modernu publiku koja za nju uopšte ne zna. Cilj nije suprotstavljanje albanske tradicije srpskoj; cilj je upoznavanje obeju tradicija i njihovo prihvatanje onakvih kakve jesu, a one su priče o dalekoj prošlosti u kojima se održavaju sadašnje strepnje i snovi, što ne znači da treba da budu razlog za poziv na rat ili konstruisanje identiteta koji negira postojanje drugog.

Iz iste oblasti