Jednostavna strast

„Od septembra prethodne godine nisam ništa drugo radila osim što sam očekivala jednog čoveka da mi telefonira i dođe kod mene.”

Glavna junakinja je profesorka, živi u predgrađu Pariza, u srednjim je godinama. Ima vezu sa oženjenim muškarcem, strancem na službi u glavnom gradu Francuske, ukoliko bi se malo više reklo o njemu, svi bi znali o kome je reč. Ali, u suštini, to i nije toliko važno, glavna tema ovog romana jeste strast, a ne njen predmet.

Do pre samo nekoliko decenija, stid je branio sve, naročito devojkama. Ne zatrudneti pre braka, obavezno zatrudneti nakon venčanja, biti u skladu s očekivanjima: ugledan muž, dobar posao, sopstveni stan. A onda je došlo do revolucije oslobađanja koja se razlila u sve: od banalno fizičkog – prikazivanja porno-filmova na televiziji – do unutrašnjeg proloma koji je svoj najbolji izraz oduvek nalazio u umetnosti.

I u ovom romanu Ani Erno rečima oblikuje sećanja i osećanja u književno delo, strukturirano uvek tako da se ono lično i intimno dodirne s opštim koje je u svima nama.

Ani Erno (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost.

Еrno je rođena u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti. Do 2000. godine predavala je književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno.

Književnu karijeru počinje 1974. s Les Armoires vides, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu Renodo za roman La Place.

Teme o kojima piše jesu klasna podela, feminizam, društveno i kolektivno biće, a delo joj je zasnovano na produbljenim psihološkim i sociološkim uvidima. U kasnijim romanima sve se više okreće autobiografskom u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije.

U romanu Les Annes, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od završetka Drugog svetsko rata do kraja 20. veka, i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade Margaret Diras, Fransoa Morijak, Strega.

Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“.