Ja, koja nikad nisam poznala čoveka

Trideset devet žena i jedna devojčica godinama su zatočene u podzemnom bunkeru, bez sećanja na to kako su u njega dospele. U besmislenoj okrutnosti njihovog zatočeništva odjekuje surovost logora, mučna svakodnevica i lišenost svega što čoveka čini čovekom. A ipak, Harpmanova bira da priču započne životom – u liku devojčice koja nikada nije upoznala spoljašnji svet.

Za razliku od ostalih, nema uspomene na život pre zatvora i nije upoznala muškarce van kaveza. Strankinja je među sopstvenim sapatnicama: dok ostale čuvaju maglovite slike ljubavi, porodice i slobode, ona poznaje samo zatočeništvo. Upravo ta različitost daje joj snagu da postane ključ oslobođenja i bekstva iz tamnice.

Žene tada izlaze usvet koji nije obećanje, već sablasna pustoš, lišena ljudi i oslonca poznatog. Njihova odsutnost postaje jednako zastrašujuća kao i represija koju su nekada trpele: da li su jedan zatvor zamenile drugim?

Ta odsutnost otvara prostor za pitanja o identitetu, smislu i ljudskoj prirodi. Šta znači živeti kada nema nikoga ko bi potvrdio tvoje postojanje? Harpmanova suočava čitaoca s nezavisnošću koja istovremeno plaši i oslobađa i podseća da prava snaga nastaje u raskidu sa onim što je bilo i da nijedan ljudski život nije banalan.

Ja, koja nikada nisam poznala čovekaje alegorijski i distopijski roman o ljudskoj otpornosti, prijateljstvu i solidarnosti. Potresna i introspektivna priča o preživljavanju i traženju smisla u svetu iz kojeg su nestali i sigurnost i represija, ali u kom se i dalje može roditi nada.