Izabrane pesme

Književni časopis „Misao” 1920. godine širom je otvorio vrata pesmama mlade Desanke Maksimović, koje su nesvakidašnje neposredno i razumljivo progovarale o prirodi, ljubavi, neizgovorenim čežnjama. Danas, u kontekstu srpske književnosti XX veka, pesničko delo Desanke Maksimović zauzima neprikosnoveno mesto.

Desanka Maksimović bila je i pesnikinja rodoljubivog osećanja, filozofskih refleksija, istrajne misaonosti i etosa slobode, dobrote, hrabrosti i odanosti. Njena nesumnjivo velika stvaralačka energija i autentična lirska osećajnost po mnogo čemu su jedinstveni u našoj književnosti, zbog čega se svaki izbor iz njenog pesništva biva nepotpun, jednostran i nepodesan za zahvatanje bogatstva i punoće njenog pesničkog izraza, koji je Stevan Raičković opisao kao stišanu lirsku struju koja sledi svoj zadatak, Ivan V. Lalić kao „delo pesnika koji je u svakom svom trenutku bio autentičan u vernosti prema sebi, svojoj prirodi i prirodi svog pevanja”, čija jednostavna mudrost dotiče retko neposredno.

Desanka Maksimović (1898–1993) bila je pesnikinja, profesorka književnosti, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Detinjstvo je provela u Brankovini, završila gimnaziju u Valjevu, a potom studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Svoje prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu „Misao”. Bila je članica SANU. Radni vek završila je u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Dobitnica je velikog broja književnih nagrada, među kojima su i Vukova (1974), Njegoševa (1984), nagrada AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964) i Zmajeva nagrada (1958 i 1973). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. I dan-danas jedna je od najvoljenijih i najpriznatijih ličnosti naše književnosti.