Industrija sreće

Sreća, u svojim raznolikim formama, više nije samo prijatan dodatak značajnijem poslu zarađivanja novca ili neka izmišljotina novog doba koju plasiraju oni što imaju vremena da sami peku hleb. Kao pojava koja se može izmeriti, uočiti, poboljšati, sada je prodrla u tvrđavu globalnog ekonomskog upravljanja. Ako Svetski ekonomski forum može poslužiti kao smernica, što je dosad uvek bio, budućnost uspešnog kapitalizma zavisi od naše sposobnosti da se izborimo sa stresom, očajanjem i bolešću, te da ih zamenimo opuštanjem, srećom i zdravljem. Sada postoje i tehnike, mere i tehnologije da to omoguće, uvlačeći se, pritom, u kancelarije, poslovna središta, domaćinstva i ljudsko telo.

Sve je više korporacija koje zapošljavaju „direktore za sreću“, a Gugl ima svog „srećka“, koji zaposlene podseća na važnost aktivne pažnje i empatije. Stručni konsultanti za sreću savetuju poslodavce kako da oraspolože zaposlene, nezaposlene kako da povrate radni elan a, jednom prilikom u Londonu, i one koji su silom isterani iz svog doma kako da se emotivno okrenu budućnosti.

Dva su bitna razloga iz kojih je nauka o sreći početkom XXI veka izbila u prvi plan, i oba su sociološke prirode. Njima se, kao takvima, psiholozi, menadžeri, ekonomisti i neuronaučnici koji tu nauku promovišu nikada direktno ne bave. Prvi se tiče prirode kapitalizma. Drugi strukturni razlog sve većeg interesovanja za sreću donekle još više zabrinjava, a tiče se tehnologije. Naučni pokušaji da se sazna ko šta oseća ili da se time manipuliše donedavno su se uglavnom odvijali u formalno prepoznatljivim ustanovama, poput psiholoških laboratorija, bolnica, radnih mesta, fokus grupa i slično. To više nije slučaj. U julu 2014. godine, Fejsbuk je objavio naučni rad koji je sadržao detaljne podatke o uspešnoj promeni raspoloženja stotina hiljada korisnika te društvene mreže manipulacijom vesti koje im se dostavljaju.