Finegana buđenje – knjiga 3 i 4

“Utihnuto, otegnuto, cvilenje je isticalo. Čisti Zvon se pritvuljio. Na zaravanku brdašca on se izvalio, duša srca usnula usred osenčenog pejzaža, poštanska torba pored njega, i ruka opuštena, nadohvat svog štapa od limunovog šiba, tradicija prosledi-palicu-dalje. Njegov snevanjski monolog je uminuo, dabome, ali njegova drama parapolilogična tek je trebala da bane, afakat. Krajnje neutešno (ali, dragi moj, koliko samo uspešno!) on je ječao, sa loknama lukanski ozarenim, bujnim, zrelo uvojitim, raspletenim, ti resastim trepavicama ukrašeni kapci na ivici kraja vremena, dok izolučen iz njegovih iskrenutih usta dah mu, toliko malaksalo koliko samo najprinčevskiji soprano sirup ili liči razdroćkana voćka može da priušti. Zvon je poluobeznanjen ležao tuleći i (hooh!) kakvi naleti medene slasti (pih!), kakva probimiuši milozvučnost! Kao kada bi ti sada lupam trebalo da odeš i bocneš tvojom tuponaperenom iglom u ruci njegove plišanoputene jastučiće neke bucmaste drskodečačke ljubavi jednog anđela. Voah!”