Difuzna svetlost

“Ovde je sve po starom”, kaže otac, “osim što sad već imaš dovoljno godina i što ti se prijatelji žene i udaju, neverovatno, zar ne? Tako to počinje. Sve ide svojim tokom.”

Nekom i industrijska distopija može da bude dom. Nevoljan i kratak povratak u rodni grad pokreće sećanja na sumorno detinjstvo, provedeno u odgonetanju signala za uzbunu. Pripovedačica, čije ime nećemo saznati, s hladnom gorčinom secira epizode iz porodičnog života, u kom je valjalo biti manji od makovog zrna, i etape svog obrazovnog puta, tokom kog na greškama uči pravila nepripadanja. Njen ravni ton odjek je sveta koji je ne zove da ostane ali je ne pušta ni da ode – uostalom, šta se dobija odlaskom ako se na cilju putovanja zatekne ono isto?

Za ovu knjigu o realnom kapitalizmu, obrazovni roman o besmislenosti obrazovanja u društvu koje sve prašta, samo ne nisko poreklo, debitantkinja Deniz Ode (1988) dobila je nagradu “Jirgen Pronto” za neobjavljen rukopis i ušla u uži izbor za godišnju nagradu za najbolji roman, koju dodeljuje Berzansko udruženje nemačkih knjižara.