Christkind

Nagrada Jutarnjeg lista za najbolje prozno delo

Da li je pod određenim okolnostima opravdano ubiti nedužno ljudsko biće?

„Ubit ćete nekoga?“, pogledao me ravno u oči, bez okolišanja, ali i bez straha.
„Morat ću“, odgovorio sam tiho. „Zbog toga sam došao.“
„Koga?“, upao mi je mališan nestrpljivo u riječ. „Koga ćete ubiti?“
„To je prilično duga priča“, naslonio sam se na zid i gledao maloga ravno u oči. „Vidiš, Adolfe, ovdje živi dječak koji će, kad naraste, biti jako zao čovjek i ubit će mnogo, mnogo ljudi.“
„Ne razumijem“, šapatom je odgovorio dječak.
„On je danas mali, ali kad odraste, bit će… on će unesrećiti milijune ljudi“, govorio sam polako. „U stvari, on sad ide u tvoj razred, čak i pjeva u crkvenom zboru.“
„Debeli Effi!“, uskliknuo je tada Adolf. „Ubit ćete debelog Effija!“

Negde u dubokoj austrijskoj provinciji pred kraj 19. veka stranac dolazi u varoš i raspituje se za jednog dečaka. U pansionu u kojem je odseo pronađen je leš devojčice i na njemu trag vampirskog ugriza, a na istom mestu nekoliko meseci ranije odseo je Brem Stoker, autor Drakule. Nekoliko dana kasnije s mosta u reku pada lokalni pijanac, a meštani pričaju kako su dotičnog nesrećnika ubili ili vampir ili lutajuće duše Napoleonovih vojnika. Tragajući za dečakom, stranac će doći i do odgonetke tragičnih smrti, ali on ima važnija posla. Junak i narator Dežulovićevog nagrađenog romana ima zadatak da ubije osmogodišnje dete ne bi li ga sprečio da kao odrasli neurotični degenerik pobije milione ljudi. Otkud junaku ovo znanje o budućim događajima? Pa jednostavno, poslat je vremenskom mašinom iz Splita s kraja 20. veka da izmeni tok istorije.

Boris Dežulović rođen je 20. novembra 1964. u Splitu.

Karijeru u novinarstvu započeo je 1977. kao vlasnik i urednik Đulabija, nedeljnika 7a razreda Osnovne škole „Bruno Ivanović“ u Splitu, i Glasila razredne ćelije, časopisa I27 razreda splitske Srednje škole „Ante Jonić“, te istraživački novinar Građevinara, lista Srednje građevinske škole „Ćiro Gamulin“, gde je doživeo prvi susret s cenzurom i zabranu teksta o korupciji u upravi škole. Nakon kraćih izleta u nogomet, veslanje, ragbi, rokenrol, alternativno kazalište, strip, drogu i sitni kriminal, sredinom osamdesetih postaje grafički urednik u splitskoj Omladinskoj iskri i urednik satiričkog priloga Le Spizd. Od 1990. radi kao novinar Nedjeljne Dalmacije, te ratni reporter i komentator Slobodne Dalmacije.

Od 1988. zajedno s Viktorom Ivančićem i Predragom Lucićem u Nedjeljnoj, odnosno Slobodnoj Dalmaciji, uređuje satirički podlistak Feral Tribune, koji nakon HDZ-ovog preuzimanja splitske novinske kuće 1993. izdvajaju i utemeljuju kao nezavisni satiričko-politički nedeljnik. Krajem 1999. napušta Feral i postaje kolumnista Globusa, te saradnik ostalih izdanja Europa Press Holdinga, odakle odlazi nakon otkazivanja saradnje u Slobodnoj Dalmaciji 2015. godine. Danas radi za Novosti, nedeljnik Srpskog narodnog vijeća.

Dugogodišnji je redovni kolumnista ljubljanskog Dnevnika i portala N1, te stalni ili povremeni saradnik brojnih hrvatskih, srpskih i bosanskohercegovačkih medija. U izboru Hrvatskog novinarskog društva 2004. proglašen je novinarom godine, a 2014. u Londonu je dobio i European Press Award za najbolji novinski komentar.

Koautor je brojnih proznih zbirki i monografija, i autor scenarija za dokumentarni film Jasmile Žbanić Dnevnik graditelja (2007) o rekonstrukciji mostarskog Starog mosta. S pjesničko-satiričkim kabareom Melodije Bljeska i Oluje zajedno s Predragom Lucićem deset je godina, od 2007. do 2017, nastupao po gradovima i selima bivše Jugoslavije, te sadašnje Švedske, Norveške, Nemačke, Belgije i Luksemburga.

S Lucićem je 1999. u Biblioteci Feral Tribune uredio i Antologiju suvremene hrvatske gluposti, a objavio je još romane Christkind (2003) – za koji je dobio nagradu Jutarnjeg lista za najbolje prozno delo godine – i Jebo sad hiljadu dinara (2005), pesničku zbirku Pjesme iz Lore (2005) i zbirku priča Poglavnikova bakterija (2007), izbore kolumni Ugovor s đavlom (2008), Crveno i crno (2010), Zločin i kazna (2010), Rat i mir (2012) i U potrazi za izgubljenim vremenom (2013), knjigu intervjua Razgovori sa Smojom (2015), te zbirke eseja Diego Armando i sedam patuljaka (2011) i Summa Atheologiae: Nekoliko heretičkih rasprava o nemogućnosti Svemogućeg (2019).

Knjige, pripovetke, pesme i eseji prevođeni su mu na nemački, italijanski, francuski, engleski, grčki, poljski, ukrajinski, slovenski i makedonski jezik.

Živi i radi u jednom malom ribarskom selu između Trsta i Dubrovnika gde ilegalno peče rakiju, lovi ribu i povremeno zapisuje stvari.