Caca u metrou

Dvanaestogodišnja provincijalka Caca dolazi u Pariz, u posetu svom ekscentričnom ujaku Gabrijelu, s kojim treba da provede dva dana. Njena najveća želja jeste da se provoza metroom, ali upada u niz nesvakidašnjih situacija. Međutim, ni Caca nije sasvim svakidašnja. Ova istovremeno oštroumna i naivna, osetljiva i vulgarna devojčica u svom pohodu na Pariz susreće galeriju neobičnih likova: osim ujaka i njegove žene, tu su i taksista, vlasnik bara, vozač turističkog autobusa, obućar, udovica, papagaj i misteriozni čovek, koji menja svoj identitet skoro svaki put kada se pojavi.

Caca u metrou, roman u kojem se odslikava posleratni Pariz, može se smatrati nekom vrstom paradigme u kojoj se ogledaju sve Kenoove stilske, filozofske i jezičke osobenosti. Smena realnih i nadrealnih situacija i likova prikazana je s mnogo jezičkog humora, a kolokvijalni govor obiluje vulgarizmima i kalamburima, što odražava ne samo autorovu preokupaciju jezikom već i društvenim i kulturnim previranjima jednog istorijskog trenutka.

Ingeniozni prevod Danila Kiša dočarava nam sve stilske i jezičke osobenosti ovoga dela, kojim je Keno osvojio čitalačku publiku širom sveta.

Po knjizi je 1960. snimljen istoimeni film u režiji Luja Mala.

Rejmon Keno (1903‒1976), francuski romanopisac, pesnik, esejista, član Gonkurove akademije, diplomirao je filozofiju na Sorboni. Od nadrealističkog pokreta, kojem je pripadao od 1924. do 1929, Keno je zadržao sklonost ka crnom humoru i verbalnom eksperimentu, kao i otpor prema autoritetima. Kenoa je izuzetno okupirao fenomen jezika. Smatrao je da se francuski književni jezik sve više udaljava od govornog i u svojim delima nastojao je da ih što više približi.

U potrazi za novim jezikom, neofrancuskim, koji bi bio „neiscrpan i nepredvidiv“, zagovarao je jezičku revoluciju na nivou rečnika, pravopisa i sintakse. U nameri da razbije gramatičke i stilske dogme, te da naglasi da je jezik u trajnom nastajanju, svoj rečnik prožima neologizmima, onomatopejama, rečima iz govornog, narodnog jezika i sl. Ovaj inovatorski odnos prema jeziku i književnosti bio je podsticaj za osnivanje grupe Ulipo, koju su činili književnici i matematičari (među njima i Žorž Perek i Italo Kalvino), kako bi se bavili „potencijalnom književnošću“, eksperimentima sa smislom i oblicima reči. Ova skupina aktivna je i danas, a njeni članovi se okupljaju jednom mesečno i promišljaju o književnosti i umetnosti kroz pojam ograničenja.

Keno je gotovo ceo radni vek proveo kao generalni sekretar i urednik u čuvenoj francuskoj izdavačkoj kući Galimar.

Napisao je 16 romana, među kojima treba istaći Pasji zub (1933), Odile (1937), o nadrealističkom pokretu kako ga je Keno video, Moj prijatelj Pjero (1942), Caca u metrou (1959) i Cvetak nezaboravak (1965). Iz njegovog obimnog opusa izdvajaju se i autobiografija u stihu Hrast i pas (1937), Stilske vežbe (1947), zbirka u kojoj je priča iz pariskog autobusa ispričana na 99 različitih načina, kao i Sto hiljada milijardi pesama (1961), knjiga koja čitaocu pruža mogućnost da sam slobodno kombinuje stihove i od njih sklapa sonete, a sto hiljada milijardi je, prema Kenou, ukupan broj takvih kombinacija. Od lirskih zbirki ističu se Ako tako misliš (1951), sabrane pesme iz perioda od 1920. do 1951, i Pas s mandolinom (1958). Pisao je i pod pseudonimima Michel Prasle i Sally Mara.

Ovom spisku Kenoovih dela treba dodati i nekoliko kratkometražnih filmova, dijaloge za filmove Gospodin Ripoa (1953), Renea Klemana, i Smrt u vrtu (1956), Luisa Bunjuela, pesme za Klemanov Žervez i za balet sa Zizi Žanmer, Gutačica dijamanata, a treba spomenuti i zbirku eseja Crte, brojevi i slova (1950).