Antipedagogija

U pričama Miodraga Danilovića najvažnija su poprišta njegovih „kontralekcija”. Retko su to prostori koje je država namenila obrazovanju omladine. Autor nas u sklopu očigledne nastave izvodi u školsko dvorište, vodi nas na reku, ulicu, kafanu, na zapuštene rubove grada: punktove na kojima se znanja ne stiču nego zarađuju. Brzo shvatamo da antipedagogija koju zagovara neće biti nikakvo odučavanje, već samosvojna pouka, podloga za usavršavanje onih koji misle da su popili sve znanje ovog sveta. U tome će mu pripomoći galerija likova sa rubova, sumnjivih i nepoželjnih, vucibatina i propaliteta. Ali oni, iako na licu možda nose „senku čuda”, odišu žilavošću i vedrinom jer se okruženi kukavičlukom male sredine, ne plaše da pogledaju u svoj mrak, i da u njemu, možda na trenutak, osete „čisto, nepromenjivo trajanje, koje i nije ništa drugo do senovito naličje vremena.

Bojan Savić Ostojić