|
Usamljenost manjine
899,00 din.
Šta zaista znači biti usamljen, biti manjina, biti izdvojen iz društva, a usred društva?
Razmišljao sam, dugo sam razmišljao o tom našem razgovoru i zaključio da me je Velja onim „Nisi naš!“ zapravo izbacio… Odakle me je izbacio? Iz jednog dela života, ideje, možda iluzije u kojoj sam živeo. To je bio početak rastanka, razlaza, razmirica, raskola. Verovatno i moje odluke da odem. Odem iz ove zemlje gde sam „ničiji“. Kad sam već ničiji i večiti usamljenik, to mogu da budem bilo gde na svetu.
„U romanu Usamljenost manjine Ivan Ivanji je u potpunosti posvećen analizi položaja manjine unutar šarolikog jugoslovenskog društva tokom eksplozivne istorije ove zemlje. U neizbežnom rasponu između vazda varljivih binarnih odrednica (naši/njihovi, tada/sada, tamo/ovde), kroz vispren i šarmantan memoarski narativ svog junaka – banatskog Mađara protestantske vere, Jugoslovena rođenjem i ateiste opredeljenjem – Ivan Ivanji rukom velikog majstora ispisuje uzbudljivu pripovest koja se proteže u luku od tridesetih godina dvadesetog veka sve do početka novog stoleća i milenijuma i vodi nas kroz sve ratove, krize, promene političkih sistema, raspade, tragedije, koliko ih se u tih sedamdesetak godina nataložilo. Niko izuzev njega danas i ovde nije u stanju da piše o čitavom tom vremenskom rasponu i svim njegovim izazovima s toliko lakoće, autoriteta, uverljivosti, pa i duhovitosti.“
Vladimir Arsenijević
Ivan Ivanji rođen je 24.1.1929. godine u Zrenjaninu. Književnik je i prevodilac. Roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim Logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine.
Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Preko 20 godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. Njegovim najznačajnijim delima smatraju se romani Čoveka nisu ubili, Dioklecijan, Konstantin, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta i Balerina i rat, kao i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci.
Njegova dela prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik. S nemačkog i mađarskog jezika preveo je desetine knjiga i drama.