Sneg

‘- Šta je poezija? – upita sveštenik.

– To je neizreciva tajna – odgovori Juko.

Jednog jutra na prasak lonca s vodom proklija u glavi zrno poezije, probudi dušu i podari joj svoju lepotu. To je čas kad se kazuje neizrecivo. Trenutak za putovanje stojeći u mestu. Trenutak kad čovek postaje pesnik.

Ništa ne ulepšavati. Ne govoriti. Gledati i pisati jednu haiku.

Jednog jutra se probudiš. Vreme je da se povučeš iz sveta da bi te on bolje iznenadio.

Jednog jutra nađeš vremena da gledaš sebe kako živiš.

* * *

Ima dve vrste ljudi.

Ima onih koji žive, igraju se i umiru.

A ima i onih koji ništa drugo ne rade sem što održavaju ravnotežu na hrptu života.

Ima glumaca.

Ima i hodača po žici.

Maksans Fermin – Sneg ‘