Pusta kuća

Sve Blekvudove priče izraz su pogleda na svet razvijenog u mladosti, zasnovanog ne samo na knjiškim studijama, već i na opsežnim iskustvima stečenim u najuzvišenijim predelima prirode (npr. ogromna kanadska divljina), ali i u patnjama usred civilizacije (npr. sirotinjske četvrti Njujorka). Čitav njegov opus je rastrzan između ove dve polarne suprotnosti, Prirode ambivalentno preteće ali i prelepe i mistične, i Civilizacije pune šupljih ljudi, šupljih razgovora, banalnosti i pokvarenosti.

U dosadašnje tri Orfelinove zbirke Blekvudovih priča – Vrbe (2015), Drevna svetla (2017) i Čovek koga je drveće volelo (2021) – ovog klasičnog pisca strave upoznali smo pretežno u njegovom prirodnom okruženju, u šumama, pustinjama, vresištima, planinama, na ostrvima, obalama, na rekama. Sada je krajnje vreme da ga, kroz Pustu kuću (2025) vidimo i na gradskim pločnicima, u kućama i sobama velegrada, ili bar predgrađa, i proverimo da li je to isti onaj Blekvud, kako se snalazi u tom prostoru i kako svoje preokupacije prilagođava ovom ambijentu.