Prvi i poslednji

U knjigama Ljudmile Ulicke nalazi se jedna od najčudesnijih galerija likova savremene svetske književnosti.
Tu sve govori punim životom i ukupnim proživljenim i neponovljivim ličnim iskustvom usred velikih epoha koje menjaju sliku sveta, kamoli pojedinačne sudbine.
Tako je i u knjizi priča Prvi i poslednji.

„Ostala je sasvim sama, a po svojoj fiziološkoj prirodi nije umela da podnosi samoću, osećala se u stanju izbezumljene muve kojoj su otkinuli krila: vrtela se, kružila u mestu, a svet se rušio pod nogama ili padao negde ustranu…”

„Celog života joj se sviđalo da zahteva i dobija ono što želi, prava njena nesreća bila je u tome što su se želje okončale i smrt je zato i bila strašna je je označavala kraj želja.”

Ljudmila Ulicka (1943, Ural), velika ruska književnica, jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca.
Ulicka je završila biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu 1968. godine. Jedno vreme je radila kao naučnik u Institutu za genetiku u Moskvi, ali je ostala bez posla jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman.
Na početku književne karijere pisala je drame i scenarije za pozorište, radio i televiziju. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima.
Najvažnije knjige: Sonječka (roman, 1994), Siromašni rođaci (knjiga priča, 1994), Medeja i njena deca (roman, 1996), Veseli ispraćaj (novela, 1998), Ljaljina kuća (knjiga priča, 1999), Slučaj Kukocki (roman, 2001), Devojčice (knjiga priča, 2002), Providne priče (knjiga priča, 2003), Iskreno vaš Šurik (roman, 2004), Ljudi našeg cara (knjiga priča, 2005), Danijel Štajn, prevodilac (roman, 2006), Zeleni šator (roman, 2010).
Dobila je čitav niz ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze: „Medicis”, „Moskva-PEN”, Ruski „Buker”, Nagrada za rusku knjigu godine, kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada „Velika knjiga”, „Grincan Kavur”, Velika nagrada Budimpešte, „Simon Bovoar”, Austrijska državna nagrada za književnost.