Otvaraju se hilandarske dveri

“Bilo je prirodno da pre ili posle posete Indiji, Kini, evropskim gradovima i muzejima, starim romanskim i gotskim crkvama, posle ili pre posete Americi, antičkoj Grčkoj i ranohrišćanskim mozaicima, Miodrag Pavlović ode u Svetu Goru, pravoslavnu otadžbinu, koja je postala sveta pre hiljadu i malo više godina. To može da bude značajno, pa i presudno, za čoveka kome je stalo do „svetog“. Za pesnika, pa i za čoveka koji je svestan da je „putnik na zemlji“, ovo kada postaje bezvremensko, čim se jednom, meko i pažljivo, jer drukčije ne može, pregazi atonska zemlja, duša ispuni mirisom rastinja koje podseća na tamjan u atonskim manastirima, i kada poklonik hoda, potom, zamišljen, i ne znajući molitven, prevaljujući kraća ili duža rastojanja između dva manastira. Ali još zbog nečeg nije bitno da li je Miodrag Pavlović posećivao monaško pravoslavno bratstvo, grčko, srpsko, rusko i ostalo pravoslavno, pre ili posle svojih svetskih putovanja. Pravoslavni pesnik, posle samo jedne doživljene posete pravoslavnoj monaškoj republici, opet mora da joj se vrati. On joj se vraća i kada se nikad više kao ovozemljaski poklonik njoj nije vratio. Gorušičino zrno, koje možda i nije tražio kada je prvi put došao u Svetu Goru, pravoslavnom, srpskom pesniku, sa kojim Bog „računa“, nevidljivo je ubačeno u dušu i ono dalje raste i raste, a da ovo klijanje dugo ne primeti niko u pesnikovoj okolini, nekad ni sam pesnik. Iz zrna drvce, iz drveta stablo, koren sve dublji, krošnja sve bogatija, a plodovi raznovrsni — Velika Skitija, Svetli i tamni praznici, Hododarja, Bekstva po Srbiji, Svetogorski dani i noći…”

Vladeta Jerotić

“On prohodi Svetom Gorom s punim integritetom stvaraoca koji traga. Njegov lirski putopis ne pruža jednostavnu afirmaciju i mnogo puta ponavljane klišeizirane priče. U njegovim zapisima nalaze se dileme, a mnoga pitanja ostaju bez odgovora. Čežnje i željeni zaveti bez snage, takođe su prisutni. Možda su takva osećanja i živa, jer tokom ovakvog putovanja svako biva u stvaralačkom procesu opštenja s Gospodom i svetima, sa sobom, te samo putovanje nikada ne može ostati neka sterilna žanr-slika s poukom ili slatkasta stvarnost pretočena u pripovest koja služi ponosu bez zadrške. Trajnost, postojanost u vekovima, i u krajnjem telesno vaskrsenje, daju nadu i uvode u smirenje. A sam monaški život, iako posetioca navodi na duhovni razvoj i pruža mu podršku, Pavlović uviđa da se „ne može delimično preuzimati, prisvajati, oponašati.“ I zbog toga, uverava nas Pavlović, ko je jednom doživeo Svetu Goru, ostaje njen doživotni iskušenik.”

Vladimir Živanović