0

Pretraga

Modra krv

Šifra proizvoda978-86-6145-406-6

1.197,00 din.

Autor

Prevod

Prevod sa

Izdavač

Godina izdanja

Broj strana

219

Povez

Format

20 cm

Oblast

Roman Modra krv, za koji je Jurij Bujda u Rusiji dobio Nagradu čitalaca, čini mistifikovana priča o životu sovjetske glumice Valentine Karavajeve. Njegova junakinja Ida Zmojro – kao i Karavajeva u životu – proslavila se četrdesetih godina dvadesetog veka ulogom u filmu Mašenjka Julija Rajzmana, odigrala je u pozorištu nezaboravnu Ninu Zarečnu u Galebu, a zatim je, kao i njen prototip u stvarnom životu, doživela saobraćajnu nesreću i zbog ružnog ožiljka na licu više nije mogla da igra na filmu ni u pozorištu. Udala se za engleskog diplomatu i nekoliko godina provela u Engleskoj, zatim se vratila u SSSR, ali su joj sovjetske vlasti zabranile da se nastani u Moskvi. Živela je u provincijskom gradiću Višnjem Voločoku (Čudovu u romanu). U Čudovu Jurija Bujde Karavajeva postaje Ida Zmojro. Naglašeno izolovan od ostalog sveta Čudov je ostrvo na kome je velikoj glumici suđeno da provede ostatak života, pričajući svom Petku, dečaku iz Čudova, čudesne priče o istoriji grada i sopstvenoj prošlosti, igrajući za njega svoje neodigrane velike uloge, ali i da odigra svoju najveću ulogu na kraju života, sprovodeći „Strašni sud umetnika nad samim sobom“ – upravo tako se u romanu opisuje modra krv, čije postojanje odlikuje velikog umetnika.

Mirjana Grbić

„Vrela crvena krv pomućuje pamet, stvara slike i ideje, a ponekad dovodi i do ludila. Modra krv pak – to je majstorstvo, to je uzdržanost, to je račun, to je ono što prisiljava umetnika da kritički pogleda na svoje delo, da ukloni suvišno i doda neophodno. Modra krv – to je Strašni sud umetnika nad samim sobom. Malo je naučiti da pišeš – potrebno je naučiti da precrtavaš. Nadahnuće bez majstorstva je – ništa. To je, najzad, ono što umetniku daje vlast nad gledaocem ili čitaocem. Treba znati kud će gledalac da krene, da ga istinski raniš, ali ne i da ga ubiješ. A modra krv – hladna krv, nije samo dar, nego i prokletstvo… zato što toute maitrise jette le froid… svako majstorstvo ledi krv u žilama…“

Jurij Bujda (1954), rođen je u Znamensku, selu u ruskoj Kalinjingradskoj oblasti. Posle završenih studija na Kalinjingradskom univerzitetu počeo je da se bavi  novinarstvom. Objavljuje od 1991. godine, po dolasku u Moskvu, a nastavio je da radi u novinama i časopisima. Njegovu apsurdnu, u načelu citatnu, prozu, koja  teži stvaranju novih, fantazmagoričnih realnosti, kritičari dovode u vezu s Palisandrijom Saše Sokolova i Markesovim romanima, posmatrajući sve kroz reminiscentne spletove iz Zapisa iz podzemlja Dostojevskog i Gogoljevog Šinjela. Napisao je stotine priča, objavljenih u nekoliko izvanrednih zbirki (Skela preko JordanaPre oblak nego pticaPruska nevestaGospođa moja leva ruka), kao i više romana (Don DominoTreće srceLavovi i ljiljaniOtrov i med (Geopoetika,  2016), JermoLopov, špijun i ubicaModra krv (Geopoetika, 2023), DžungleCejlonNapuštajući ArkadijuStaljenPeto carstvoVrtovi Viverne). Živi u Moskvi i  zaposlen je u novinskoj kući „Komersant“.

Neke njegove priče poslužile su kao podloga za predstave moskovskog pozorišta Et cetera, pozorišta Teatar D iz  Kalinjingrada i pozorišne grupe Theatre O iz Londona. Po romanu Lopov, špijun i ubica u Rusiji je snimljen igrani film. Bujdina dela su gotovo uvek u najužem  izboru za velike književne nagrade (dobitnik je nagrade „Velika knjiga“, nagrade „Apolon Grigorjev“, kao i većeg broja nagrada književnih časopisa), ali on ipak, pola u šali, pola ozbiljno, sebe naziva „podstanarom podstanarovog podstanara“ u savremenoj ruskoj književnosti. Iako mnogo piše i svake godine objavljuje, drži se po strani od nagrada i kolega pisaca. Najvećom nagradom za svoj trud smatra milione čitalaca ne samo u Rusiji (gde je 2011. za roman Modra krv dobio  Nagradu čitalaca), već i u Evropi i svetu, jer su knjige Jurija Bujde prevedene na francuski, engleski, estonski, poljski, mađarski, slovački, finski, nemački, japanski, srpski…

Proizvod je dodat u korpu