Lolita

Pesnik i perverznjak, sredovečni Hambert Hambert postaje opsednut dvanaestogodišnjom Lolom i nastoji da je poseduje – prvo telesno, a zatim umetnički – kako bi zauvek dao „trajan oblik opasnoj magiji nimfica“. Da li je zaljubljen ili lud? Napaćena duša ili monstrum?

Kada je roman objavljen 1955. godine, postao je odmah predmet žestokih polemika zbog slobode i sofisticiranosti kojima je Nabokov oslikao neobične erotske sklonosti svog junaka. Ali ovo mudro, ironično i elegantno remek-delo ne duguje svoj status klasika kontroverzi koju je izazvala tema, već načinu na koji je pisac upotrebio taj materijal da ispriča ljubavnu priču koja šokira svojom lepotom i nežnošću.

Lolita je istovremeno i priča o izrazito civilizovanom Evropljaninu koji se sudara s veselim varvarstvom posleratne Amerike — ali najviše od svega, to je meditacija o ljubavi: ljubavi kao sablazni i halucinaciji, ludilu i preobražaju.

Vladimir Nabokov (1899-1977) je studirao francusku i rusku književnost na Triniti koledžu u Kembridžu, a zatim je živeo u Berlinu i Parizu. U tom periodu je pisao na ruskom jeziku pod pseudonimom Sirin. Francusku je napustio 1940. godine i otišao u Ameriku, gde je napisao neka od svojih najvažnijih dela – Lolita (1955), Pnin (1957) i Bleda vatra (1962) – i preveo s ruskog na engleski svoje ranije napisane romane. Predavao je na Velsliju, Harvardu i Kornelu. Umro je u Montrou, u Švajcarskoj.