Pretraga

Izmišljanje tradicije

Šifra proizvoda978-86-7562-012-9

990,00 din.

Autor

,

Prevod

,

Izdavač

Godina izdanja

Broj strana

468

Povez

Format

17 cm

Oblast

,

Britanski istoričar E. HOBSBOM (Eric Hobsbawm) rođen je 1917. u Aleksandriji. Školovao se u Beču i Berlinu, a od 1933. godine živi u Londonu. Od 1947. godine predaje na Londonskom univerzitetu, a od 1984. godine na Novoj školi za socijalna istraživanja (New School for Social Research) u Njujorku. Svetsku slavu donele su mu studije istorije XIX i XX veka: The Age of the Revolution, 1789-1848, The Age of Capital, 1848-1875, The Age of Empire, 1875-1914 i The Age of Extremes, 1914 – 1991. T. REJNDŽER (Terence Ranger) je zimbabveanski antropolog. Objavio je više knjiga o društvu i kulturi Istočne Afrike, među kojima su i The Historical Study of African Religion (1972) i Dance and Society in Easter Africa (1975). H. TREVOR-ROPER (Hugh Trevor-Roper) predavao je od 1957. do 1980. istoriju na Univerzitetu u Oksfordu. Njegova knjiga The Last Days of Hitler (1947) smatra se klasičnim delom o Trećem Rajhu. D. KANADIN (David Cannadine) je direktor Instituta za istorijska istraživanja na Univerzitetu u Londonu. Objavio je više dela, među kojima The Decline and Fall of the British Aristocracy (1990) i Ornamentalism. How the British Saw Their Empire (2001). B. S. KON (Bernard S. Cohn) je profesor antropologije na Univerzitetu u Čikagu. Objavio je više radova o istoriji i društvenoj strukturi u zemljama Južne Azije. P. MORGAN (Prys Morgan) je profesor na Univerzitetskom koledžu u Svensiju (Swansea). Autor je više radova o istoriji Velsa.

UVOD: KAKO SE TRADICIJE IZMIŠLJAJU

(Odlomci)

Erik Hobsbom

Ništa ne izgleda tako staro, niti povezano sa prošlošću koja se više i ne pamti, kao pompa koja okružuje britansku monarhiju u javnim ceremonijama. Ipak, kako se u jednom poglavlju u ovoj knjizi utvrđuje, ona je, u svojoj modernoj formi, proizvod kasnog devetnaestog i dvadesetog veka. “Tradicije” koje izgledaju ili za koje se tvrdi da su stare, često su sasvim skorašnje po poreklu, i, ponekad, izmišljene. Svako ko je upoznat sa životom na koledžima starih britanskih univerziteta setiće se ustanovljavanja takvih “tradicija” na lokalnom nivou, iako neke – na primer godišnji Festival devet propovedi i božićnjih pesama [Festival of Nine Lessons and Carols] u kapeli Kings koledža u Kembridžu, na Badnje veče – mogu da postanu i šire rasprostranjene zahvaljujući radiju kao modernom mas-mediju. Ovo zapažanje predstavljalo je polaznu tačku konferencije koju je organizovao istorijski časopis Prošlost i sadašnjost [Past & Present], koja, opet, predstavlja osnovu za ovu knjigu.

Termin “izmišljena tradicija” koristi se u širokom, ali ne u nepreciznom smislu. On uključuje kako “tradicije” koje su zapravo izmišljene, konstruisane i formalno ustanovljene, tako i one koje se javljaju na način koji nije tako lako pratiti u okviru kratkog vremenskog perioda koji se može datirati – obično se radi o periodu od nekoliko godina – i koje se uspostavljaju velikom brzinom. Prenošenje putem radija kraljevske proslave Božića u Britaniji (ustanovljeno 1932. godine) je primer prvih; pojava i razvoj određenih radnji vezanih za finale Kupa Britanske fudbalske asocijacije, primer je drugih. Očigledno je da sve one nisu podjednako trajne, ali nas mnogo više zanimaju njihova pojava i ustanovljavanje, nego njihove šanse za opstanak.

“Izmišljena tradicija” se koristi u smislu jednog broja radnji ritualne ili simboličke prirode, koje se obično sprovode prema pravilima koja su otvoreno ili prikriveno prihvaćena, i koje teže da usade određene vrednosti i norme ponašanja putem ponavljanja, što automatski podrazumeva kontinuitet sa prošlošću. U stvari, tamo gde je to moguće, one obično teže da uspostave kontinuitet sa odgovarajućom istorijskom prošlošću. Interesantan primer je nameran izbor gotskog stila prilikom ponovne izgradnje britanskog parlamenta u XIX veku, i podjednako namerna odluka posle II svetskog rata da se sala za zasedanja parlamenta obnovi na osnovu potpuno istog plana kakav je prethodno postojao. Istorijska prošlost u koju se umeće nova tradicija ne mora da bude toliko duga da se proteže unazad do vremena koje se samo maglovito zamišlja. Revolucije i “progresivni pokreti” koji raskidaju sa prošlošću, po definiciji imaju svoju sopstvenu relevantnu prošlost, iako se ona može odsečno prekinuti određenim datumom, kao što je na primer 1789. godina. Međutim, u meri u kojoj postoji takva referenca prema istorijskoj prošlosti, osobitost “izmišljenih” tradicija je ta da je kontinuitet sa njom uglavnom veštački. Ukratko, te tradicije su odgovori na nove situacije, koje uzimaju oblik reference na staro, ili uspostavljaju svoju sopstvenu prošlost putem navodno obavezujućeg ponavljanja. Kontrast između stalne promene i inovacije modernog sveta, i pokušaja da se bar neki delovi društvenog života unutar njega struktuiraju kao stabilni i nepromenljivi, je upravo ono što čini “izmišljanje tradicije” tako zanimljivim za istoričare koji se bave istorijom XIX i XX veka.

“Tradicija” u ovom smislu mora jasno da se razlikuje od “običaja” koji dominira takozvanim “tradicionalnim” društvima. Svrha i osobenost “tradicija”, uključujući i one izmišljene, je nepromenljivost. Prošlost, stvarna ili izmišljena, na koju se one odnose, nameće fiksne (obično formalizovane) radnje, kao što je, na primer, ponavljanje. “Običaj” u tradicionalnim društvima ima dvostruku funkciju motora i zamajca. Do određene tačke, on ne sprečava inovaciju i promenu, mada zahtev da “običaj” mora da odgovara ili da bude identičan sa prethodnim obrascima tome očigledno postavlja čvrste granice. Ono što on čini je da svaku željenu promenu (ili otpor inovaciji) potvrdi na osnovu prethodnih primera, društvenog kontinuiteta i prirodnog zakona na način kako je on izražen u istoriji. Stručnjaci za seljačke poktrete znaju da polaganje prava sela na zajedničku zemlju ili “stare pravice” najčešće ne odražavaju istorijske činjenice, nego ravnotežu snaga u stalnoj borbi sela protiv feudalnih gospodara ili protiv drugih sela. Stručnjaci za britanski radnički pokret znaju da “uobičajena pravila posla” mogu da predstavljaju ne staru tradiciju, nego pravo koje su radnici ustanovili u praksi, moguće relativno skoro, a koje sada pokušavaju da produže ili odbrane, potvrđujući ga ponavljanjem. “Običaj” ne može da priušti da bude nepromenljiv, jer, čak ni u “tradicionalnim” društvima, život nije takav. Običajno ili nepisano pravo još uvek pokazuje ovu kombinaciju suštinske fleksibilnosti i formalne vernosti prethodnim primerima. Razlika između “običaja” i “tradicije” u našem smislu je svakako dobro ilustrovana sledećim primerom. Ako zamislimo da je “običaj” ono što sudije rade, “tradicija” (u ovom slučaju, izmišljena tradicija) je perika, odora i drugi pribor i ritualizovane radnje koje prate njihove konkretne akcije. Propadanje “običaja” neizbežno menja “tradiciju” sa kojom se obično prepliće.

Druga, manje važna razlika koja mora da se napravi je ona između “tradicije” u našem smislu, i konvencionalne ili rutinske radnje, koja nema uočljivu ritualnu ili simboličku funkciju kao takvu, iako slučajno može da je stekne. Jasno je da će se u okviru svake društvene prakse koja zahteva ponavljanje javiti tendencija, zbog pogodnosti i efikasnosti, da se razvije jedan broj ovakvih konvencionalnih i rutinskih radnji, koje mogu biti de facto ili de jure formalizovane u svrhe prenošenja na nove aktere. Ovo se odnosi na aktivnosti koje nemaju prethodnih primera (kao što je posao pilota), isto koliko i na one koje su dugo vremena poznate. Društva posle industrijske revolucije su prirodno bila obavezna da izmisle, ustanove ili razviju nove mreže ovakvih konvencionalnih ili rutinskih radnji mnogo više nego prethodna. Pošto najbolje funkcionišu kada se pretvore u naviku, automatsku proceduru ili čak u refleksnu radnju, one zahtevaju nepromenljivost, što može da predstavlja smetnju drugom neophodnom zahtevu koji se na njih odnosi – sposobnosti da se nose sa nepredvidljivim i neuobičajenim sadržajima. Ovo je opšte poznata slaba strana rutinizacije ili birokratizacije, posebno na nižim nivoima, na kojima se jednolično obavljanje posla obično smatra najefikasnijim.

Ovakve mreže konvencionalnih i rutinskih radnji nisu “izmišljene tradicije”, pošto su njihove funkcije, a samim tim i njihova opravdanost, više tehničke nego ideološke prirode (u marksističkoj terminologiji, one pripadaju “bazi”, pre nego “nadgradnji”). One su osmišljene da olakšaju praktične operacije koje se jednostavno definišu i lako se prilagođavaju ili se napuštaju da bi pratile praktične potrebe koje se menjaju, uvek uzimajući u obzir inerciju koju svaka delatnost vremenom stiče, i emocionalni otpor svakoj inovaciji od strane ljudi koji su se na tu delatnost navikli. Isti princip važi za priznata “pravila” igara ili druge obrasce društvene interakcije, tamo gde oni postoje, kao i za bilo koje druge pragmatično utemeljene norme. Razlika se odmah uočava tamo gde konvencija i rutina postoje u kombinaciji sa “tradicijom”. Nošenje krutih šešira tokom jahanja ima praktičnog smisla, kao i nošenje zaštitnih šlemova za motorcikliste, ili čeličnih šlemova za vojnike. Nošenje tvrdog šešira u kombinaciji sa crvenim lovačkim kaputom uspostavlja potpuno drugačiju vrstu smisla. Kad ovo ne bi bilo tako, bilo bi isto tako lako promeniti “tradicionalni” kostim lovaca na lisice kao što je lako zameniti tipove šlemova u armijama – inače prilično konzervativnim institucijama – ako može da se pokaže njihova veća delotvornost. Svakako, može se navesti da su “tradicije” i pragmatične konvencije ili rutinske radnje u inverznom odnosu. “Tradicija” pokazuje slabost kada se, recimo među liberalnim Jevrejima, propisi ishrane pragmatično opravdavaju, na primer, kada se dokazuje da su stari Hebreji zabranjivali svinjetinu iz higijenskih razloga. Obrnuto, predmeti ili prakse su oslobođeni za punu simboličku i ritualnu upotrebu kada više nisu ograničeni praktičnom upotrebom. Mamuze kao deo uniforme konjičkih oficira su mnogo važnije zbog “tradicije” onda kada konja nema, kišobrani oficira Garde u civilu gube značaj kada se ne nose čvrsto sklopljeni (dakle, kad su beskorisni), perike advokata bi teško stekle svoj značaj u moderno vreme, da drugi ljudi nisu prestali da ih nose.

(…)

Verovatno da ne postoji vreme i mesto kojim se istoričari bave, u kojem nije viđeno “izmišljanje” tradicije u ovom smislu. Međutim, trebalo bi da očekujemo da se ono pojavljuje češće onda kada brza transformacija društva slabi i razara društvene obrasce za koje su “stare” tradicije bile stvarane, i kada proizvodi nove, na koje te tradicije nisu primenljive, ili kada se takve stare tradicije i njihovi institucionalni nosioci i promoteri ne pokazuju više dovoljno prilagodljivim i savitljivim, ili su eliminisane na neki drugi način; ukratko, kada postoje dovoljno velike i brze promene u smislu ponude ili potražnje. Ove promene bile su naročito značajne u proteklih dvesta godina. Stoga je razumno očekivati da se formalizacije novih tradicija tokom ovog perioda umnožavaju velikom brzinom. Uzgred, to podrazumeva, protivno kako devetnaestovekovnom liberalizmu, tako i novijoj teoriji “modernizacije”, da se ovakve formalizacije ne ograničavaju na takozvana “tradicionalna” društva, nego takođe imaju svoje mesto, na ovaj ili onaj način, i u onim “modernim”. Govoreći uopšteno, to je tako, ali treba se čuvati od daljih pretpostavki, prvo, da su starije forme zajednice i strukture vlasti, i sledstveno tome, tradicije koje su sa njima povezane, bile neadaptivne i postale ubrzo nesposobne za život, i drugo, da su “nove” tradicije jednostavno proizišle iz nemogućnosti da se stare koriste i adaptiraju.

(…)

Mnogo je interesantnija, s naše tačke gledišta, upotreba stare građe u konstrukciji izmišljene tradicije novog tipa za sasvim nove svrhe. Velike zalihe ovakve građe akumulirane su u prošlosti svakog društva, a razrađen jezik simboličke prakse i komunikacije uvek stoji na raspolaganju. Nekada nove tradicije mogu neposredno da se kaleme na stare, nekad mogu da se izmišljaju pozajmljivanjem iz bogatih rudnika zvaničnog rituala, simbolizma i moralnog ubeđenja – religija i vladarska pompa, folklor i slobodno zidarstvo (koje i samo predstavlja ranije izmišljenju tradiciju velike simboličke moći). Tako je razvoj švajcarskog nacionalizma, praćen formiranjem moderne federalne države u XIX veku, briljantno proučio Rudolf Braun.[1] On je imao prednost da je školovan u disciplini (“Volkskunde”) koja je posvećena takvim studijama, u zemlji u kojoj modernizacija te discipline nije unazađena zbog povezivanja sa nacističkim zloupotrebama. Uobičajene tradicionalne prakse koje su već postojale – narodna pesma, nadmetanja u fizičkoj snazi, gađanje lukom i strelom – bile su modifikovane, ritualizovane i institucionalizovane tako da služe novim nacionalnim ciljevima. Tradicionalne narodne pesme bile su obogaćene novim pesmama, u istom idiomu, obično komponovanim od strane učitelja, i prenesene u horski repertoar čiji je sadržaj bio patriotsko-progresivan (“Nation, Nation, wie voll klingt der Ton”), mada je u isto vreme otelotvoravao ritualno moćne elemente iz religijske himnologije. (Stvaranje ovakvih novih repertoara pesama, pogotovo za škole, veoma je vredno proučavanja). Statuti Federalnog festivala pesme – zar nas to ne podseća na eistedvod?[2] – obznanjuju kao svoj cilj “razvoj i unapređivanje narodnog pevanja, buđenje uzvišenih osećanja prema Bogu, Slobodi i Zemlji, zajedništvo i bratimljenje prijatelja Umetnosti i Otadžbine” (reč “unapređivanje” predstavlja karakterističan znak devetnaestovekovnog progresa).

Moćan ritualni kompleks formirao se ovim povodima: praznične kulise, podizanje zastava, hramovi u kojima se molilo, procesije, zvonjava zvona, scenska prikazanja istorijskih događaja, počasna paljba, vladine delegacije u čast praznika, svečane večere, zdravice i govori. Stara građa bila je u te svrhe ponovo adaptirana:

“Odjeci baroknih formi proslavljanja, prikazivanja i pompe su očevidni u ovoj novoj arhitekturi praznika. I kao što se u baroknoj proslavi država i crkva stapaju na višem planu, tako se legura religioznih i patriotskih elemenata javlja iz ovih novih formi horskog pevanja, gađanja lukom i strelom i gimnastičke aktivnosti”.[3]

Na ovom mestu nije moguće raspravljati o tome u kojoj meri nove tradicije mogu da koriste staru građu, u kojoj meri da budu naterane da izmisle nove jezike i sredstva, ili u kojoj meri mogu da prošire stari simbolički rečnik preko njegovih prethodno ustanovljenih granica. Jasno je da je veliki broj političkih institucija, ideoloških pokreta i grupa – ne samo onih koje su vezane za nacionalizam – bio bez presedana u toj meri da je čak i istorijski kontinuitet morao biti izmišljen, na primer, kreiranjem davne prošlosti izvan stvarnog istorijskog kontinuiteta, bilo pomoću polu-fikcije (Boadika, Vercingetoriks, Arminije Heruski), bilo pomoću prevare (Osijan, češki srednjevekovni rukopisi). Takođe je jasno da su, kao deo nacionalnih pokreta i država, nastajali potpuno novi simboli i sredstva, kao što su nacionalne himne (od kojih izgleda da je najstarija britanska iz 1740. godine), nacionalne zastave (još uvek uglavnom varijacije francuske trobojke, koja se razvila 1790-1794), ili personifikacije “nacije” u simbolu ili slici, bilo oficijelnoj, kao u slučaju Marijane ili Gemanije, ili neoficijelnoj, kao u stereotipiziranim karikaturama Džona Bula, mršavog Jenkija Ujka Sema i “Nemca Mihela”.

(…)

Na kraju ove uvodne beleške može se dati nekoliko opštih primedbi o izmišljenim tradicijama iz perioda posle industrijske revolucije.

Izgleda da one mogu da se podele na tri tipa koji se preklapaju: a) one koje uspostavljaju ili simbolizuju socijalnu koheziju ili članstvo u grupi, stvarne ili veštačke zajednice, b) one koje uspostavljaju ili legitimiziraju institucije, statuse ili odnose identiteta i, c) one čiji je osnovni cilj bio socijalizacija, “usađivanje verovanja, sistema vrednosti i konvencija vezanih za ponašanje”. Dok su tradicije tipa b) i c) svakako bile isplanirane (kao u slučaju onih koje su simbolizovale pokoravanje vlastima u Britanskoj Indiji), uz oklevanje se može izneti mišljenje da je tip a) bio preovlađujući, a da su druge funkcije smatrane kao implicitne, ili kao da proizilaze iz osećaja identifikacije sa “zajednicom”, i / ili institucijama koje je predstavljaju, izražavaju ili simboliziraju, kao što je “nacija”.

(…)

Na kraju, proučavanje i izmišljanje tradicije je interdisciplinarno. To je istraživačko polje koje ujedinjuje istoričare, sociajlne antropologe i mnoštvo drugih pregalaca u oblasti nauka o čoveku, i rad na njemu ne može biti adekvatno nastavljen bez ovakve saradnje. Knjiga koja je pred nama donosi uglavnom radove istoričara. Treba se nadati da će i drugi imati od nje koristi.

Proizvod je dodat u korpu