Antička miturgija : žene

Svetlana Slapšak

Oblast: Društvene i humanističke nauke, Sociologija, etnologija i antropologija

Izdavač: Biblioteka XX vek

Broj strana:

307

Povez:

Broširani

Format:

17 cm

Godina izdanja:

2013

ISBN:

978-86-7562-113-3

Izaberite količinu

Cena:

990 RSD

Opis

Svetlana Slapšak je redovni profesor za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2002) i koordinator studijskih programa na ISH (Institutum Studiorum Humanitatis) u Ljubljani. Neke od njenih novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (Študentska založba, Ljubljana, 2000), Ženske ikone XX veka (Biblioteka XX vek, 2001), Ženske ikone antičkog sveta, (Biblioteka XX vek, 2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (Centar za ženske studije, Beograd, 2007).

UVOD

Miturgija, ili druga knjiga ženskih ikona antike

„Babbo, sei un mito“Laura. Čitulju sa ovim tekstom videla sam na tabli za čitulje male crkve izvan gradića San Severino, u provinciji Marke u Italiji, septembra 2009. Kćerka Laura obaveštava svakoga ko pročita čitulju, kao i svog umrlog oca, da je postao mit. Time što je umro, kvalifikovao se za mit. No to nije jedino tumačenje: mogućno je da je Laurin otac i pre smrti bio mit, i da ga posle smrti treba na to podsetiti, ili da to nije znao, i da ga sada, poslednji put, treba obavestiti. U svakome slučaju, smrt je najvažniji, možda jedini uslov ulaska u mit – ali je za ulazak neophodna pomoć onoga koji objavljuje i legitimiše ulazak u mit. Obaveštač, legitimator je dakle glavno lice u stvarnju mita. Laurina intervencija je ključna ako mit razumemo kao svakodnevne postupke sa sećanjem, u kojima pojedinac ima punu slobodu i nikakvne nametnute kriterijume. U svakome slučaju, antropološki podatak odgovara ishodištima važnih škola učenja o mitovima i mitologiji, pre svega dva autora koja smatram svojim glavnim učiteljima mitologije, Rolana Barta i Žan-Pjer Vernana.

Rolan Bart je temeljno posegao u pojam mita, jer je svakodnevno manipulisanje mitovima povezao sa vladajućim i propisujućim (mitološkim) naracijama[1]. Time je otvorio mogućnost da se svakodnevna produkcija mitova poveže sa načinima produkcije mitova i u prošlosti. Nažalost, ova mogućnost nije iskorišćena medju stručnjacima za antičku mitologiju, koji su većinom ostajali u teorijskim područjima u kojima se operiše visokim pojmovima o mitologiji: mitologija kao izvor kolektivnih identitea, u najgorem slučaju, ili mitologija kao izvor naših znanja o „ranome“ čoveku, kao istorija uma, u nešto boljem slučaju, predmet je ovakve refleksije. Žan-Pjer Vernan je oštro kritikovao ovakvo razmišljanje, jer sa stanovišta sadašnjosti i bez samorefleksije mislioca-istraživača negira kritički pristup: predmet njegove kritike bili su pre svega Mirčea Elijade i psihoanalitički pristup. Nije se nadovezao na Bartovu svakodnevnu mitološku produkciju. Bartova intervencija je obuhvatna, i podrazumeva i izvesne traume modernoga doba. Bart naime mitove razume ne kao stalnu, “večnu” psihološku upisanost mitova, pri čemu kultura nužno postaje “priroda”, a čoveku zapadne kulture (šta god da sve to znači) se pripisuje neka antropološka univerzalnost, već kao uporno i visoko stereotipizirano zloupotrebljavanje od strane diksursa povezanih sa moći. Bart razlikuje tri tipa čitanja mita: usredsređenost na prazni označitelj, kada označeno ponovo dobija značenje u obliku simobla: to je konstrukcija mita kroz traženje oblika za postojeći koncept; na puni označitelj, sa jasnim razlikovanjem oblika i značenja, kada označeno postaje alibi: to je dešifrovanje odnosno analiza mita; i na mitološki označitelj, kao celinu oblika i značenja, kada označeno postaje prisutnost koncepta, što je zapravo čitanje mita. Nedvosmislenoj ambivalentnosti pojma “mitološki označitelj” bi pomoglo uvođenje antropološkog konteksta: dodajem samo “čitanje mita naglas”. Govor, izvođenje (performans) je nužno za bilo koje stvaranje značenja u mitu. U toj tački se sreću Vernan i Bart: zvuči smešno, jer su predavali na istoj školi, Kolež de Frans, ustanovi koja ne daje diplome, i gde su sva predavanja otvorena.

Legitimitet za pričanje mita se u izvesnome smislu vraća Lauri…Nažalost, anonimnoga naratora mita ne možemo tako lako da odredimo u antici, ne samo zato što takvih podataka kakve je pustila Laura ima veoma malo ili nimalo, već i zato što se proučavanje antike dosta kasno, tek u drugoj polovini 20. veka, “sagnulo” da opazi i proučava slučajeve mogućnih Laura. Izvan toga dela problema, ostaje ogromno područje odnosa tela i govora, i našeg nerazumevanja značaja usmenog u različitim periodima i kontekstima antičkih svetova. Antički natpis na grobu, ili Laurina čitulja, imaju isti cilj: da prolaznik glasno pročita ime umrloga, i da time uspomenu na njega vrati u svet živih. To je samo ime, ili i neki duži tekst o pokojniku. Groblja pored puta, na ulascima u gradove, bila su u antici mesta ljudskoga glasa i razgovora: današnja su mesta ćutanja[2]. Ćutanje kao ponašanje tela omogućila je praksa tihe, unutarnje molitve, ideje da se sa bogom može komunicirati “u sebi”. Sve su to inovacije koje je hrišćanstvo uvelo i razradilo, i koje nastavljamo da izvodimo u posthrišćanskim kulturama, nesvesni šta je upisano u naša tela. Prvobitni hrišćani su molili ćutke zbog sakrivanja: to, skoro revolucionarno a svakako zavereničko ćutanje je lako prešlo u poslušnost i pokornost, koji su još i danas zaželjene osobine hrišćanina. “Unutrašnji monolog” je, primera radi, nešto što bi zvučalo apsurdno u mnogim kulturama antike; molitva bogu nije imala nikakvog smisla ako nije bila dijaloška, dakle deo društvenog ponašanja prema bogovima, sa dogovaranjem, trgovanjem, cenjkanjem, i stalnim rizikom. Drugi pojam koji bi se u antici slabo razumeo je “vera”[3]: Pol Ven je na ovo pitanje odgovorio sjajnom strukturalnom analizom koja dopušta oba odgovora. Grci (antički) jesu, ali i nisu verovali svojim mitovima i bogovima, a vera je u svim oblicima, možda još više u rimskoj republici nego u atinskoj demokratiji, upisana u politiku, odnosno javno ponašanje građana[4]. Džon Šajd je svojim istraživanjem rimske vere u velikoj meri dogradio, produbio i razjasnio Venove duhovite teze: rimski građanin je izvođenjem rituala predviđenih, propisanih ili izabranih kultova dokazivao da je građanin, i pitanje “da li veruje” je u tome slučaju savršeno deplasirano.

Kada je došlo do ključnog prelaska na unutarnju molitvu, ne možemo tačno odrediti: neki postupci antičkih kultura se ne mogu zamisliti sa glasnim govorom: proizvodnja knjiga, u kojoj jedan diktira a izvestan broj robova piše, čim se u nekoliko seansi dobija, recimo, dvadesetak knjiga, ili rad u bibliotekama, ili škola, ili svako poučavanje pismenosti. No ovi profesionalvi izuzeci ne menjaju mnogo status izgovorene reči i glasa. O odnosu je pisao Džek Gudi, jedan od najvećih antropologa današnjice[5]; no najprodubljeniju i antropološki najubedljiviju studiju o govoru i telu je objavio Jesper Svenbro[6]: on početke čitanja u sebi nalazi relativno rano, vidi ih u napredovanju istoriografske proze, i vidi u glasnome čitanju (posebno nadgrobnih spomenika) i tragove ritualnih praksi metempsihoze, seljenja duša.

Pisanje bez glasnog govora je figura koja proizlazi iz bogate antropološke istorijske prakse: ovu figuru je iskoristila feministička teorija u konceptu ženskog pisma, koje je obeležilo 80′, i posebno francuske autorke. U centar zanimanja nije postavljen biološki rod, dakle ko piše, sa sumnjivim instrumentima određivanja roda kada podatka nema, već je svako pisanje žensko, drugo, kulturno podređeno, jer onaj koji piše ne govori, i žena je, bez obzira na svoj rod. Ova izuzetno plodna linija istraživanja je utihnula u 90′: no kao noseći znak savremenog jugoslovenskog feminizma, za mene nije izgubila značaj. Smatram je visoko upotrebljivom u razumevanju mitološkh priča sa zenskim indeksom, i zbog toga su prve dve knjige mitologije posvećene ženskim likovima.

U svome poslednjem važnome delu o mitologiji Žan-Pjer Vernan[7] se usredotočio na lik/figuru mitografa, profesionalca koji je izmišljao/kombinovao, beležio i prodavao mitove. “Tehničar” mita mu je bio potreban da ustanovi gde se i kako pričanje mitova ne podudara sa ritualima, kultovima, verovanjima, filozofijom, ukratko višim sferama mišljenja, nego se, iz ove perspektive, opire svakome višem autoritetu. Svoju novu teoriju mita je izneo u Ljubljani, na predavanjima programa Antropologija antičkih svetova na ISH, Ljubljanskoj postdilomskoj školi za humanistiku, 1996[8]. Vernan pričanje mitova vraća u društveni kontekst.

U uvodu za prvu knjigu (2006, u ovoj istoj biblioteci) rešavala sam svoje nedoumice oko umeštanja mita u druge kontekste (žanrove, umetnosti, diskurse), da bih time opravdala svoje čitanje mitologije i uverila svoje čitaoce u nepresušnu svežinu, kao i upotrebljivost mitova. I izbor mitova u toj knjizi bio je prilagodjen ovome cilju, aktualizaciji i prijemčivosti mita za svaku priliku, i istovremeno razvijanju kiritčke osetljivosti za zloupotrebe mitova. Sada bih htela da se u uvodnome delu posvetim onome što zovem miturgija, dakle postupcima pravljenja, doslovce “izrade” mitova[9]. Termin su prihvatile moje kolege: na našem drugom susretu sa temom mitologije, koji se održava u Trstu i Ljubljani, Ecio Pelicer (Ezio Pellizer) je termin uneo u naziv skupa. Posle toga su tri godišnja skupa preuzela termin miturgija, i to je sada termin koji opredeljuje specifičan postupak čitanja mitologije. Pelicer inače već godinama vodi projekt mitologije, čije izuzetno zanimljive rezultate, dakle nova tumačenja antičkih mitova, zainteresovani mogu naći na internetskoj strani tršćanskog univerziteta.

Miturgija kao termin izvire iz pristupa mitu koji su uveli predstavnici francuske škole antropologije antičkih svetova. Ako bih morala da dam svoju definiciju, ona bi se od jednostavne ocene da je reč o pričanju priče razlikovala po tome što bi sadržavala čitavu mrežu negacija: mit je priča koju odredjuju kontekst i tehnika pričanja i slušanja/čitanja, a koja ne objašnjava, ne normira, ne legitimiše, ne usmerava, ne poučava, već samo zavodi i navodi na prepričavanje, ali i na mišljenje. To bi značilo iščupati mit iz ruku Platona, koji je prvi upotrebio termin mitologija, i stvorio skoro sve nedoumice oko mita, koje se i danas vrte u području filosofije, etike, politike, i kulture. “Deplatonifikacija” mitologije čini se još uvek neophodnom, premda više ne možemo verovati da uživanje sprečava zloupotrebu: ali je još uvek vredno pokušati.

Činilo mi se da ovakvim razumevanjem antičke mitologije otvaram još nekoliko nezgodnih “kutija” iz kojih može izleteti bilo šta: jedno od tih čudovišta je izvesno zloupotreba mitova u najnovijoj istoriji kraja gde sam rodjena. Pričanje antičkih mitova je tu pre svega terapijsko delovanje, otvaranje neuporedivo šireg, misaono izazovnijeg i uzbudljivijeg prostora za miturgiju. U kolikim je razmerama to terapijsko komuniciranje sa pričama mogućno, ostaje otvoreno pitanje. U zapadnoj popularnoj kulturi je postavljeno ovo pitanje: u epizodi Darmok naučno-fantastične TV serije Zvezdane staze – naredna generacija (epizoda 2, peta sezona, 1991), posada svemirskoga broda se sureće sa kulturom u kojoj je čitavo sporazumevanje zasnovano na poznavanju mitova, koji se u govoru citiraju, i tako se ostvaruje značenje. Posada i kapetan Pikar imaju ogroman problem sa ovom kulturom, dok kapetan drugoga broda ne uspe da Pikara dovuče na planetoid gde boravi nekakva električna zver, kako bi sa njim ponovo doživeo ključnu priču o prijateljstvu i savezništvu – priču o Darmoku i Dželadu na ostrvu Tanagri, gde zajedničkim snagama ubijaju čudovište. Kapetan Pikar polako shvata takav način komuniciranja, i Darmoku, koga je čudovište smrtno ranilo, priča priču o Gilgamešu i njegovom prijatelju…Veza izmedju federacije i neobične kulture je uspostavljena, i Pikar se pita da li bi sam bio spreman da žrtvuje život kako bi uspostavio vezu sa drugim. U seriji koja inače ponekad ima izvrsnu retoričku i etičku narativnu podlogu, ovaj primer izlaska iz autizma nacionalne mitologije nije se dotakao konteksta kome bi krvavo pripadao, na drugome kraju sveta, upravo u to doba. Mitologija kao jezik, posebno kao jezik slobode, nešto je što evropska kultura dobro pozna, počev od toga da je i najtanja mitološka referenca bila dovoljna za dozvoljeno prikazivanje nagog ljudskog tela, već od renesanse. No u oba slučaja, zahteva se znanje jezika, dakle mitoloških priča. Tom osnovnom cilju treba da služi ova knjiga.

Ostaje još knjiga u kojoj su muškarci – bogovi i smrtnici, životinje, čudovišta, biljke i mesta. Nadajmo se i njenom izlasku.

[1]Barthes, Roland, Mythologies, Seuil, Paris, 1957.

[2]Tu naravno ne msilim na oblike ritualizovanog vokalnog izražavanja bola, koji jasno daju podatak o socijalnom i etničkom kontekstu iz kojeg dolaze izvođači rituala.

[3]Veyne, Paul, Les Grecs ont-ils cru à leurs mythes ?, Seuil, Paris, 1983.

[4]Scheid, John, Quand faire, c’est croire, Éditions Aubier-Montaigne, Paris, 2005.

[5] Goody, Jack, The Logic of Writing and the Organisation of Society, Cambridge University Press, 1986; – The Interface between the Written and the Oral, Cambridge University Press, 1987.

[6]Svenbro, Jesper, Phrasikleia: An Anthropology of Reading in Ancient Greece, Ithaca, Cornell University Press, 1993

[7] Georgoudi, Stella, Vernant, Jean-Pierre (éds), Mythes grecs au figuré: de l’antiquité au baroque, Gallimard, Paris 1996.

[8] Slov prev. u Slapšak, Svetlana, ed., Podoba, pogled, pomen, ISH, Ljubljana, 2000. V i Slapšak, Svetlana, Za antropologijo antičnih svetov, Ljubljana, ISH, 2000.

[9]Slapšak, S., “A Cat on the Head: in Search of a New Word to better Read Ancient Mythology”, I Quaderni del Ramo d’Oro, Nr. 3, 2010, Siena

Od istog autora

Iz iste oblasti